Николај Берђајев

Николај Александрович Берђајев Берђајев био је руски религијски и политички филозоф.

Самоспознаја

• После мучне болести угинуо је наш драги Мури (мачак). Муријеве патње пред смрт сам преживео као патњу целог свог бића. Кроз њега сам осећао да сам спојен са свим бићима која очекују избављење. Било је више него дирљиво када је Мури, пред саму смрт, када је већ умирао, једва успео да се довуче у Лидијину собу, која је већ била и сама тешко оболела, и скочио јој на кревет: дошао је да се опрости од ње. Ретко и тешко плачем, али када је угинуо Мури, горко сам плакао. И његова смрт, смрт тако предивне Божје твари, представљала је за мене преживљавање смрти уопште, смрти оних које човек воли. Молио сам за Мурија вечити живот, молио сам за себе вечити живот са Муријем. И дуго о њему уопште нисам могао да говорим.(283 страна, 3. ред)

• Коментар Јевгеније Рап: Капетан брода је говорио да се за све време своје поморске праксе не сећа тако мирног мора. Обратио је нашу пажњу на то, да се на јарболу, све време наше пловидбе, непрекидно налазила једна птица. То је необичан знак - рекао нам је. (213. страна, фуснота)

• Осећам право гађење од богословско-догматских распри. Осећам физички бол, читајући историју васељенских сабора.(263. страна)

• Тема о стваралаштву, о стваралачком позиву човековом - основна је тема мог живота...То је тема о односу човека према Богу, о одговору човековом Богу.(179. страна)

• Највише од свега сам волео Подражавање Христу. Та се књига уздиже изнад вероисповести.

• Слобода представља за мене првобитно постојање...У слободи је скривена тајна света. Бог је зажелео слободу и одатле потиче трагедија света.Слобода се налази на почетку а и на крају свега.

• Жења, Лидијина сестра је почела да живи са нама 1914, и од тада па до дана данашњег, ми живимо заједно. Она је била мој велики пријатељ, увек се бринула за мене. И она је један од малобројних људи који су ме добро схватали. Она представља редак ум, необично добра, прави је јасновидац и увек обузета питањима духовног реда. Непрекидне болести нису ометале њену духовну напетост. То је необичан човек и наши су односи одиста необични. Она је била изузетно значајна особа у моме животу.(117 страна)

• Бог је Тајна, а спознаја Бога представља само придруживање Тајни, која од тога постаје још тајанственија ( апофатичка теологија ). Рационална спознаја Бога представља лажну богоспознају, јер она уништава Тајну, негира Тајну Бога.(79 страна)

О човековом позвању

• Ипак, прави смисао и циљ љубави није у помагању ближњем, није у добрим делима, није у врлинама које величају онога који воли, није у постизању њеног савршенства, већ у сједињавању душа, у пријатељству, у братству.(205. страна)

• Скровити живот пола и полне љубави јесте тајна двеју личности. Свако трећи и све треће не може међу њима бити судија и не може чак ни да назре реалност која се ту открива. То је најинтимнија, индивидуална страна човекове личности коју личност не жели да открива пред другима, а понекад је скрива и од саме себе.

• Лична Апокалипса и светска Апокалипса разоткривају неиспуњење вечне истине живота и увек су тријумф вечне истине у тами, у мрачној стихији греха. Лична смрт и смрт света, као и смрт нације и цивилизације, као и смрт историјских форми државе, друштава и начина живота, означава катастрофално несхватање смисла и истине који се нису испунили, и који су искривљени.Такав је и смисао свих великих револуција које означавају Апокалипсу унутар историје, такав је смисао катастрофалних догађаја унутар живота појединих људи.(286. страна)

• Тријумф бесмислености означава појаву смисла у тами, у грешној стихији. Зато смрт, смрт човека и света, није само тријумф бесмислености, резултат греха и превласти сила мрака, већ и тријумф смисла, подсећање на божанску истину, онемогућавање неистине да буде вечна.(286. страна)

• Пакао уопште није вечност, пакао је бесконачно трајање у времену.(293)

• Када је Ориген рекао да ће Христ остати на крсту и да ће Голгота трајати све док макар и једно биће буде било у паклу, изрекао је вечну истину. Па ипак, ми морамо признати да детерминисаност, предодређеност спасења, јесте рационализација тајне последњих судбина, есхатолошке тајне.(297)

Егзистенцијална дијалектика божанског и људског

• Апокалипса у симболичкој форми изражава погубни пут зла. Али не треба тумачити Апокалипсу као фатум, као неумитност последица светског процеса. То би значило потпуно негирање слободе. Фаталан је само пут зла. Пут добра је пак заснован на човековој слободи и човек саучествује у стварању света. У откровењу Духа треба да се јави, у другој светлости, апокалиптички крај.

• Највећа религиозна и морална истина до које треба да се уздигне човек је ова - немогуће је спасавати се индивидуално. Мој спас претпоставља и спас других, мојих ближњих, свеопште спасење, спасење целог света, преображај света.

• Макс Штирнер је рекао: ' Ich habe meine Sache auf Nichts gestellt', ја сам своју ствар засновао на ничему. Ја ћу рећи: ја сам своју ствар засновао на слободи.

• Зверско подобије у човеку уопште не означава сличност са животињом, прекрасним Божијим створом. Није ужасна звер, већ човек који је постао звер. Звер је неупоредиво боља од човека подобног звери. Звер не пада никада тако ниско, како пада човек.Код звери постоји подобност анђелу. Она носи у себи деформисано подобије анђела, као што човек носи деформисано подобије Бога. Али, код звери се никада не догађа такво ужасно изопачење њеног подобија , као што се догађа код човека. Човек је одговоран за стање животиње у овом свету, животиња није одговорна. И ово је одређено тиме што је човек микрокосмос и поседује слободу коју у таквом степену не поседују други делови космоса.

• Од болног питања о злу човек хоће да побегне у сферу неутралног, и тиме хоће да прикрије своје неверство према Богу. У дубљем смислу неутралног нема, неутрално се налази на површини. Може се чак рећи да је ђаво неутралан. Погрешно је мислити да је ђаво пол супротан Богу. Богу супротан пол је Бог сам, друго лице Божије - крајности се додирују. (178)

• Када се ђаво признаје за извор зла, онда настаје објективација унутрашње драме људске душе. Ђаво је егзистенцијална стварност али уопште није објективна предметна стварност, слична стварности природног света, то је стварност духовног искуства, пута којим иде човек. (178)

• Када је нађен жртвени јарац, онда се човек осећа боље. То је објективација зла, његово пребацивање у спољашњу стварност.(179)

• Насупрот садистичкој деформацији хришћанства, безосећајности и немилосрдности, стоји необична висина хришћанског парастоса и погреба.

Смисао стваралаштва

• О хришћанској држави, хришћанској породици, хришћанском поретку који штити и збрињава, већ је нечасно и говорити, а срамота је и слушати. Ту превару савремени човек више не може и не треба да подноси. Ту је модерни атеизам потпуно у праву и служи Провиђењу. Религија љубави још долази у свет, то је религија бескрајне слободе Духа. Црква љубави је Црква Јованова, вечна, мистична црква која у себи скрива целокупност истине о Христу и човеку.

Царство Духа и царство ћесара

• Слобода је унутрашња стваралачка енергија човека. Преко слободе човек може изградити потпуно нови живот, нови живот друштва и света. Али при томе би било погрешно схватити слободу као унутрашњу каузалност. Слобода се налази ван каузалних односа. Каузални односи се налазе у објективираном свету феномена. Слобода је пробој у том свету. Она долази из другог света, она противречи закону овог света и преврће га.