Nikolaj Berđajev

Nikolaj Berđajev

Nikolaj Aleksandrovič Berđajev Berđajev bio je ruski religijski i politički filozof.

Samospoznaja

Posle mučne bolesti uginuo je naš dragi Muri (mačak). Murijeve patnje pred smrt sam preživeo kao patnju celog svog bića. Kroz njega sam osećao da sam spojen sa svim bićima koja očekuju izbavljenje. Bilo je više nego dirljivo kada je Muri, pred samu smrt, kada je već umirao, jedva uspeo da se dovuče u Lidijinu sobu, koja je već bila i sama teško obolela, i skočio joj na krevet: došao je da se oprosti od nje. Retko i teško plačem, ali kada je uginuo Muri, gorko sam plakao. I njegova smrt, smrt tako predivne Božje tvari, predstavljala je za mene preživljavanje smrti uopšte, smrti onih koje čovek voli. Molio sam za Murija večiti život, molio sam za sebe večiti život sa Murijem. I dugo o njemu uopšte nisam mogao da govorim.(283 strana, 3. red)

Komentar Jevgenije Rap: Kapetan broda je govorio da se za sve vreme svoje pomorske prakse ne seća tako mirnog mora. Obratio je našu pažnju na to, da se na jarbolu, sve vreme naše plovidbe, neprekidno nalazila jedna ptica. To je neobičan znak - rekao nam je. (213. strana, fusnota)

Osećam pravo gađenje od bogoslovsko-dogmatskih raspri. Osećam fizički bol, čitajući istoriju vaseljenskih sabora.(263. strana)

Tema o stvaralaštvu, o stvaralačkom pozivu čovekovom - osnovna je tema mog života...To je tema o odnosu čoveka prema Bogu, o odgovoru čovekovom Bogu.(179. strana)

Najviše od svega sam voleo Podražavanje Hristu. Ta se knjiga uzdiže iznad veroispovesti.

Sloboda predstavlja za mene prvobitno postojanje...U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta.Sloboda se nalazi na početku a i na kraju svega.

Ženja, Lidijina sestra je počela da živi sa nama 1914, i od tada pa do dana današnjeg, mi živimo zajedno. Ona je bila moj veliki prijatelj, uvek se brinula za mene. I ona je jedan od malobrojnih ljudi koji su me dobro shvatali. Ona predstavlja redak um, neobično dobra, pravi je jasnovidac i uvek obuzeta pitanjima duhovnog reda. Neprekidne bolesti nisu ometale njenu duhovnu napetost. To je neobičan čovek i naši su odnosi odista neobični. Ona je bila izuzetno značajna osoba u mome životu.(117 strana)

Bog je Tajna, a spoznaja Boga predstavlja samo pridruživanje Tajni, koja od toga postaje još tajanstvenija ( apofatička teologija ). Racionalna spoznaja Boga predstavlja lažnu bogospoznaju, jer ona uništava Tajnu, negira Tajnu Boga.(79 strana)

Ipak, pravi smisao i cilj ljubavi nije u pomaganju bližnjem, nije u dobrim delima, nije u vrlinama koje veličaju onoga koji voli, nije u postizanju njenog savršenstva, već u sjedinjavanju duša, u prijateljstvu, u bratstvu.(205. strana)

Skroviti život pola i polne ljubavi jeste tajna dveju ličnosti. Svako treći i sve treće ne može među njima biti sudija i ne može čak ni da nazre realnost koja se tu otkriva. To je najintimnija, individualna strana čovekove ličnosti koju ličnost ne želi da otkriva pred drugima, a ponekad je skriva i od same sebe.

Lična Apokalipsa i svetska Apokalipsa razotkrivaju neispunjenje večne istine života i uvek su trijumf večne istine u tami, u mračnoj stihiji greha. Lična smrt i smrt sveta, kao i smrt nacije i civilizacije, kao i smrt istorijskih formi države, društava i načina života, označava katastrofalno neshvatanje smisla i istine koji se nisu ispunili, i koji su iskrivljeni.Takav je i smisao svih velikih revolucija koje označavaju Apokalipsu unutar istorije, takav je smisao katastrofalnih događaja unutar života pojedinih ljudi.(286. strana)

Trijumf besmislenosti označava pojavu smisla u tami, u grešnoj stihiji. Zato smrt, smrt čoveka i sveta, nije samo trijumf besmislenosti, rezultat greha i prevlasti sila mraka, već i trijumf smisla, podsećanje na božansku istinu, onemogućavanje neistine da bude večna.(286. strana)

Kada je Origen rekao da će Hrist ostati na krstu i da će Golgota trajati sve dok makar i jedno biće bude bilo u paklu, izrekao je večnu istinu. Pa ipak, mi moramo priznati da determinisanost, predodređenost spasenja, jeste racionalizacija tajne poslednjih sudbina, eshatološke tajne.(297)

Apokalipsa u simboličkoj formi izražava pogubni put zla. Ali ne treba tumačiti Apokalipsu kao fatum, kao neumitnost posledica svetskog procesa. To bi značilo potpuno negiranje slobode. Fatalan je samo put zla. Put dobra je pak zasnovan na čovekovoj slobodi i čovek saučestvuje u stvaranju sveta. U otkrovenju Duha treba da se javi, u drugoj svetlosti, apokaliptički kraj.

Najveća religiozna i moralna istina do koje treba da se uzdigne čovek je ova - nemoguće je spasavati se individualno. Moj spas pretpostavlja i spas drugih, mojih bližnjih, sveopšte spasenje, spasenje celog sveta, preobražaj sveta.

Maks Štirner je rekao: ' Ich habe meine Sache auf Nichts gestellt', ja sam svoju stvar zasnovao na ničemu. Ja ću reći: ja sam svoju stvar zasnovao na slobodi.

Zversko podobije u čoveku uopšte ne označava sličnost sa životinjom, prekrasnim Božijim stvorom. Nije užasna zver, već čovek koji je postao zver. Zver je neuporedivo bolja od čoveka podobnog zveri. Zver ne pada nikada tako nisko, kako pada čovek.Kod zveri postoji podobnost anđelu. Ona nosi u sebi deformisano podobije anđela, kao što čovek nosi deformisano podobije Boga. Ali, kod zveri se nikada ne događa takvo užasno izopačenje njenog podobija , kao što se događa kod čoveka. Čovek je odgovoran za stanje životinje u ovom svetu, životinja nije odgovorna. I ovo je određeno time što je čovek mikrokosmos i poseduje slobodu koju u takvom stepenu ne poseduju drugi delovi kosmosa.

Od bolnog pitanja o zlu čovek hoće da pobegne u sferu neutralnog, i time hoće da prikrije svoje neverstvo prema Bogu. U dubljem smislu neutralnog nema, neutralno se nalazi na površini. Može se čak reći da je đavo neutralan. Pogrešno je misliti da je đavo pol suprotan Bogu. Bogu suprotan pol je Bog sam, drugo lice Božije - krajnosti se dodiruju. (178)

Kada se đavo priznaje za izvor zla, onda nastaje objektivacija unutrašnje drame ljudske duše. Đavo je egzistencijalna stvarnost ali uopšte nije objektivna predmetna stvarnost, slična stvarnosti prirodnog sveta, to je stvarnost duhovnog iskustva, puta kojim ide čovek. (178)

Kada je nađen žrtveni jarac, onda se čovek oseća bolje. To je objektivacija zla, njegovo prebacivanje u spoljašnju stvarnost.(179)

Nasuprot sadističkoj deformaciji hrišćanstva, bezosećajnosti i nemilosrdnosti, stoji neobična visina hrišćanskog parastosa i pogreba.

O hrišćanskoj državi, hrišćanskoj porodici, hrišćanskom poretku koji štiti i zbrinjava, već je nečasno i govoriti, a sramota je i slušati. Tu prevaru savremeni čovek više ne može i ne treba da podnosi. Tu je moderni ateizam potpuno u pravu i služi Proviđenju. Religija ljubavi još dolazi u svet, to je religija beskrajne slobode Duha. Crkva ljubavi je Crkva Jovanova, večna, mistična crkva koja u sebi skriva celokupnost istine o Hristu i čoveku.

Sloboda je unutrašnja stvaralačka energija čoveka. Preko slobode čovek može izgraditi potpuno novi život, novi život društva i sveta. Ali pri tome bi bilo pogrešno shvatiti slobodu kao unutrašnju kauzalnost. Sloboda se nalazi van kauzalnih odnosa. Kauzalni odnosi se nalaze u objektiviranom svetu fenomena. Sloboda je proboj u tom svetu. Ona dolazi iz drugog sveta, ona protivreči zakonu ovog sveta i prevrće ga.