Момчило Ђујић

Извор: Викицитат
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Војвода Момчило Ђујић
Wikipedia:sr
Википедија има чланак под именом:

Момчило Ђујић, српски свештеник и четнички војвода.

Цитати[уреди]

„Не бојте се Хрвата. То су плашљиве животиње, стрвинари. Ја сам се са њима обрачунавао у прошлом рату. Запамтите, са Хрватима не сме бити никаквих разговора – са њима можемо разговарати само кроз пушчане цеви. Они су црна војска Ватикана, а и сами не знају ко су. Границе српских земаља допиру докле су наши храмови, наши домови, наши гробови. Бог је с нама, јер не отимамо ништа туђе, него тражимо своје. Нек се Хрвати испрече испред нас, па да видимо ком обојци ком опанци.”

„Биће поново српски и Задар и Скадар.”

„Ми четници нисмо партија, ни група, ни клика у служби појединаца, ми смо жива борбена снага српског народа готова да се жртвује за слободу српства и јединство свих српских земаља.”

„Срби треба да се излече од две тешке болести а то су југословенство и комунизам. Док се од те две болести не излечимо, никад слободу видети нећемо.”


НИН ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ

Ово је борба за опстанак

У Милвокију, у Сједињеним Америчким Државама, наш сарадник је срео најпознатијег живог југословенског емигранта, некадашњег команданта Динарске четничке дивизије. Разговарали су о садашњем рату у Југославији, о границама између Срба и Хрвата, о грешкама политичара, о српској историји, о трагедији Павла Ђуришића, о двојици „највећих мученика”, Милану Недићу и Дражи Михаиловићу, о поукама које познавалац прошлости може имати у овој нелепој садашњости. Војвода се изјаснио и о династији Карађорђевића: не подржава принца Александра него његовог једногаестогодишњег сина Петра.

Није се морал ићи у Сан Маркос, у Калифорнију, јер се војвода Момчило Ђујић, због својих послова, појавио у Милвокију. Врло лако је носио своје осамдесет и четири године. Пристао је на разговор са устезањем, а онда је тражио да се објави све што је рекао и како је рекао. Читалац ће на крају добити објашњење и тог устезања и тог захтева.

Сада је 1991. година. Имали смо 1941. Има ли, по вашем мишљењу, сличности у међународним тензијама и да ли се историја понавља? — Не само да се ситуација понавља, него је стање много горе него пре педесет година. Срби воде борбу за опстанак под тежим условима.

У чему се очитује тежа ситуација? — Иза Хрвата сада стоји читав свијет, чак и САД. Није проблем у свијету него у вама – нико није знао објаснити о чему се ради. Истина се нуди, а ви чекате да неко дође по њу. Због тога су све лако окупили и добили подршку сви наши непријатељи из ратова које су губили: Аустријанци, Нијемци, Мађари, Италијани, Бугари и други. Читав свијет им се придружио, захваљујући симболима у које тамо мало вјерује, али их истичете да њима плашите свијет. Ми сада више немамо пријатеља до Бога. Али, ако пријатељство и савез са Богом сачувамо, све ћемо их победити. Ми ћемо обновити нашу српску државу на Балкану и Србија неће бити ни велика ни мала, него уједињена са српским земљама. Бог ће нама дати, јер ми не рушимо цркве, не кољемо дјецу и не убијамо старце, не силујемо жене, него смо се увијек часно борили ии борићемо се. Никада се нећемо спустити у блато усташких кољача. Ја вјерујем, као што вас гледам, у васкрс Србије. Постиђеће се сви они који сада против нас пишу, говоре и лажу.

Шта бисте урадили да сте сада на Динари? — Крајина је од Дунава до јадранске плаже. Кад бих био командант ја бих све мобилисао што може носити пушку, дефинисао ратни циљ и утврдио границе, докле је наше.

Значи, где живе Срби и где су српске територије? — Тачно. Те границе бих утврдио и са њих се не бих помакао и не бих желио да се ико помакне. Мислим да је најважније питање Југославије успостављање тих праведних граница између Срба и Хрвата, а сва друга питања су споредна.

Да ли, по вашем мишљењу, може опстати Југославија? — За мене је Југославија крепала кобила око које се сада натежу и свађају они који су увек радили против ње. Она је вјештачка творевина што потврђују и вјештачке унутрашње границе око којих се кољемо. Она више нигде не постоји осим на папиру и у главама појединих „другова”.

Због чега усташе овако жестоко мрзе Србе? — Па они су папина војска. Моја покојна баба Симеуна стално је говорила за Хрвате: „Њихова је стражњица на Балкану, а душа у Ватикану. Они ће нас тући, они ће нас уништити.” И на жалост моја баба Симеуна више је знала од министара и шефова тзв. српских партија у Србији који су нас касније препустили Хрватској бановини, отписали нас. То потврђује и један разговор који сам водио у Риму са Живком Топаловићем, његовом женом, затим Адамом Прибићевићем и Радмилом Грлићем. Живкова жена рече: „Шта ти хоћеш, Ђујићу, да се ми свађамо са нашом браћом Хрватима, ради пар стотина хиљада Срба – пречана?! Ми ћемо вас отписати, то је мали разлог за свађу.” Дакле, формирањем Хрватске бановине уочи рата Цветковића и Мачека уговором су отписали Србе и предали нас усташкој кланици. Мачек је муњевито организовао хрватску државу. Наоружао их је добро, организовао усташку државу, а Павелић је дошао на готово. Тако је само прешао на истребљење Срба. Сада се то понавља. Нећу нас нестати. Има нас 11 милиона и милиона у емиграцији. Ако треба сви изгинути, али биће дефинитивно успостављене границе између нас и Хрвата.

Како то учинити кад су Срби разједињени, између нас постоје ровови? — Нема ровова, не смије бити ровова. Једни другима морамо све опростити, заборавити што је међу нама било. Не ради се сада о борби за слободу, него о биолошком стању. Цена раскола је била велика: српско-српски грађански рат. Морамо бити духовно и национално уједињени. Када је Црногорцима прешао биолошки нестанак, извршили сте истрагу потурица. Сада ви морате опаметити зеленаше.

То не води у демократију? — Треба да се врати наш Његош у своју капелу. Да на Цетињу нашем заиграмо и запјевамо. Најрадоснију вијест сам имала кад су биле једне демонстрације у Црној Гори, а у Подгорици је играло коло Црногораца дугачко километар и пјевало „Црна Гора и Србија – то је једна фамилија”. (Војвода то није саопштио него је отпјевао.) Једна фамилија су и наше крајине.

Рекли сте да нема ровова међу Србима. Да ли је направљена грешка што је прво тражено политичко јединство у борби за заједнички циљ, а тек однедавно и духовно јединство? — То је велика грешка, јер без духовног јединства нема јединства акције. Морамо стати уз Светога Саву. Ми смо с разлогом назвали Православну цркву Светосавском, јер су српство и православље уткани једно у друго. Ко удара по српству тај руши православље, ко удара у православље тај руши српство. Без духовног јединства ми не можемо ништа створити. Ми прво морамо бити духовно уједињени, па кад пред Богом и Светим Савом станемо заједно, све остало ће ићи лакше: национално јединство, стварање влада, странака политичких, споразуми и, што је најважније, борба за опстанак биће олакшана. Ту је наша снага непредвидљива за злотвора. Увек смо имали падове у диобама, а успоне у слози, што потврђује и Први светски рат. Народ каже: „Без Бога ни преко прага.”

Је ли ово измирење цркава дошло касно? — Није касно, али до тога је могло доћи раније. Значи, треба да заборавимо све што нас је завађало, да буде један Бог, један Свети Сава, једна јединствена црква, један непобједиви народ. То је закон нашег опстанка, то је темељ наше борбе, то је извор наше снаге. Без тога – ништа!

Колика је ваша породица? — Моја шира породица броји 100.000 душа. Извео сам 1945. године 10.000 младих људи. Створено је 10.000 породица у Америци, Енглеској, Аустралији. А те породице су доводиле своје рођаке. Кад бих ја имао времена да правим статистику, да се не размећем и хвалим, часно и чисте савјести могу рећи да могу да говорим у име 100.000 Срба. Сад ми је жао јер сам извео, прије свега, 10.000 бораца, али да их нисам извео били би гробови – прошли би као борци Павла Ђуришића, с којим је страдао цвијет Црне Горе, преко 15.000 младића, митрополита и шездесет свештеника. Чуо сам да сада на Цетињу туку владику камењем, да је један потегао сјекиру на Црногорца. У то нећу да вјерујем.

Чиме да објаснимо ваше повећано интересовање за Црну Гору? Поријеклом? — Моји воде поријекло из Братоножића. Прије око 200 година побјегли смо од Турака, одселили се преко Херцеговине у Босну, а одатле се стално настанили на извору Крке, крај Книна, у Далмацији.

То значи да ја разговарам са Црногорцем? — Не, ви разговарате са војводом Ђујићем чији су се преселили из Црне Горе. Пуно сам везан за тај крај, његову традицију, историју, посебно сам поносан на своје сараднике из Црне Горе. Током рата имао је сам осам елитних официра из Црне Горе у саставу моје Динарске српске дивизије, која је ратовала на тромеђи Лике, Далмације и Босне. А како су они дошли до мене? Италијани су окупирали читав јадрански појас, укључујући и Црну Гору, а онда су пустили сву заробљену војску. И официре. Војвода Бирчанин, који се тада затекао у Сплиту, по њиховој жељи и мојој потреби, послао ми је осам црногорских официра да их укључи у командни састав Динарске српске дивизије. То су били сјајни људи. Седам их је изгинуло. Мајор Новак Мијовић, елитни српски официр, био је командант Првог далматинског корпуса и начелник Штаба дивизије, затим мајор Милоје Вуксановић био је командант Првог личког корпуса. Само је остао жив Вуксановић, од њих осам. Поносан сам на њих не због тога што сам ја поријеклом из Црне Горе, него што су они своју официрску улогу часно обављали и што су изгинули као људи, као витезови.

Јесте ли имали везе са Врховном командом Драже Михаиловића и са регионалним командантима, као рецимо са Павлом Ђуришићем, или сте били изоловани на свом простору? — Тачно 16. марта 1942. године, када сам имао Штаб дивизије у динарским стијенама, успоставио сам везу са ђенералом Михаиловићем преко војводе Бирчанина. Из Врховне команде дошао ми је мајор Ракочевић (који сада живи у Паризу) и Радуловић (живи у Аргентини). Донијели су ми шифру и радио-станицу. Од тада на све до Ђурђева дана 1945. када су нас Енглези разоружали у логору Палманова у Италији, био сам у сталној вези са њим. Преко курирске везе имале су саму везу са Павлом Ђуришићем, али кад је прешао у Босну имао сам његову шифру. Био сам веома изненађен кад је кренуо у источну Босну, умјесто да је ишао, како ми је раније јавио, преко Албаније за Грчку. Камо среће да је кренуо тим путем! Сачувао би петнаестак хиљада Црногораца! Иначе, и ја сам, као и он, био позвам да идем у источну Босну, али то нисам учинио.

Ви сте, значи, одбили да извршите наредбу? — Не, никако, само сам тражио објашњење због чега да иде са војском и избеглицама у источну Босну. Можда је то тајна Врховне команде, јавио сам, али ја као командант једне дивизије, која је запосјела огромну територију, коју је требало дневно штитити, морам знати у чему је та тајна. Босна је била прекривена снијегом, пуна тифуса, попаљена, без хране. Оваква је била моја процена: ако кренем са 15.000, тамо бих довео можда 5.000. А још не знам шта ћемо тамо радити у попаљеној и прегладњелој источној Босни. До данас није утврђено ко је издао наредбу. Једни сматрају да је генерал Трифуновић учинио, иза леђа Дражиних, али правих доказа нема. То је била глупа и фатална наредба. Ја сам јавио да би се требало помјерати према Словенији, у сусрет савезницима који убрзано напредују према сјеверној Италији. Дража је најприје оклијевао, касније ми је дао одријешене руке за покрет према западу. Чим сам стигао у Словенију, опет сам се јавио Михаиловићу и изразио наново чуђење што чека у драгој и опустошеној Босни. Предложио сам му да крене према Бихаћу, а од Бихаћа до Словеније гарантовао сам да неће ни пушка бити опаљена на борцу Равне горе.

Да ли бисмо могли рећи да је Србе пратила зла коб – неслога – и да је слога стигла касно, у Словенији? Обједињење националних снага извршено је у одступници. Знамо да су се Љотићеве јединице бориле против Михаиловића током рата, да је постојала нетрпељивост између Милана Недића и Драже Михаиловића. Да ли сте после свега изашли у сусрет Михаиловићу 1945. године? — Морам рећи да смо сви радили као један и све снаге су се ставиле под команду Драже Михаиловића. Тражили смо од Нијемаца да у зону Карловаца пошаљу све оно што је тражио ђенерал Михаиловић. Они су упутили композицију возова. То су пресрели комунисти и све заплијенили. Дража никада није стигао тамо. Он је завршио на Зеленгори. Његове ненаоружане снаге су ту побијене. Остао је само са једном мањом групом људи и са два рођена кума и пребацио се према Србији. Међутим, Ђуришић је кренуо. Прије покрета митрополит Јоаникије је побратимио мене и Павла, вероватно у знак захвалности што смо покушавали да им као рођеној браћи помогнемо. То је ваљда једино побратимство на свету да се двојица војвода побратиме, а да никада један другога нису видели.

Када је то било? — То је било прије него што је Павле кренуо на запад, прије априла 1945. Касније сам сазнао да је прво кренуо Милорад Поповић са Херцеговцима и доживио катастрофу на Козари. Дочекале су га усташе, а с леђа напали партизани. Ту је био крај те јединице, што се поклапа са прекидом радио-везе са Павлом Ђуришићем. Али после месец дана избило је 150 Павлових четника код мене у Словенију, пробили су се на божји начин.

Да ли знате ко је командовао јединицама које су ликвидирале војску Павла Ђуришића? Познато је да је пуковник Метикош, његов лек из војне школе, одиграо подлу улогу да га намами на преговоре, али ко је био други актер? — Немам податке ко га је напао од усташа, нити од комуниста. Знам само да је његов претходница био Милорад Поповић, да је прешао пут и успео да потасне усташе, али су стигла појачања. Знам и то да је с једне стране био укључен од усташа, а с друге од комуниста и да је ликвидиран са комплетном елитном јединицом. Тада се Павле морао прво да помјери десно, па лијево, не би ли нашао пукотине за пробој. Појавио се и Секула Дрљевић, зеленаш, заједно са усташама и даље не знам шта је било. Знам да је Павле ликвидиран са свим официрима и да је заглавио у Јаценовцу, тамо где је сагорјело милион Срба.

Дописник „Полнтике” из Осијека прошле године, негде у ово време, добио је фотографију на којој се види Макс Лубурић како држи у руци главе Павла Ђуришића и показује је Павелићу у Банским дворима. Порука уз фотографију је гласила: ,Проћи ћете као Ђуришић ако се не иселите из Осијека.” Погледајте је. — Не бих рекао да је ова глава на слици Павлова, не могу то тврдити. Али бих могао тврдити да би усташе, кад би им се опет указала прилика, урадиле исто.

У поплави штампе, где има свој простор и опозиција, све се више пише о контроверзној личности Милана Недића, његовим неспоразумима са Дражом Михаиловићем. Гдје су узроци сукоба међу њима? — О сукобима говоре они што желе да заваде Србе. Дража Михаиловић, обичан пуковник, није признао капитулацију, пробао се преко Босне, дошао у мају на Равну гору и дигао устанак. То је први герилац Европе 1941. Милан Недић је мученик и херој. Дража је на међународном плану дигао српско име, а Недић је спасавао Србе од усташког покоља и Србију од тоталног уништења. То су два највећа Србина за чије се гробове данас не зна. Они су два ока у српској глави. Два највећа мученика и хероја у савременој нашој историји су Михаиловић и Недић.

Мислите ли да је Недић намјерно ишао да спасава Србе и изгуби главу, јер је половином рата писао: која год страна побиједи, он ће бити објешен. Такође је писао да је суштина у другоме: мање једна глава – више милиона Срба. — Не само што је Милан Недић жртвовао главу, него је своју част и свој понос ставио на коцку за спас српског народа. Ко хоће то да види нека иде трагом чињеница, али нека тражи и оно што стоји иза чињеница. Он је прави следбеник Христов: „Положи душу своју за народ свој.” Он је највише одликовани Србин у српској историји. Био је војнички геније. Да ме неко питао хоћу ли ићи код Драже у шуму или код Недића у Београду ја бих опет изабрао Дражу и шуму, јер је лакше бити у шуми и носити пушку па ко кога докопа, него бити са Недићем када је глава увек на пању и где. један потпис њемачког жбира може скинути главу. По Дражином наређењу ја сам три пута своје људе слао у Београд по малом пара.

Да ли бисте могли поменути неко име, значајније, које је било ангажовано у дотуру новца? — Могу. Прота Стојисављевић замало се није вратио из Београда необављена посла, јер на одређеном месту где се имао јавити, била су два жандара. Ипак је рекао да се мора јавити у ту и ту собу. Задржан је, а мало касније пуштен унутра. Новац му је дао Богољуб Кујунџић Недићев министар финансија, наручио Драже Михаиловића! Новац је донесен на Динару, гдје смо у свему оскудијевали. Дакле, они су сарађивали, али нису у довољној мјери. Да су са њима успоставила сарадњу подручја ван Србије, можда не би било Тита. А у Београду још се шепури Титов гроб, гроб највећег злочина српског народа, а за гробове ова два великомученика се не зна. Тита са Дедиња треба измјестити у Загреб, на Јелачићев трг, ако је уопште тамо, али не вјерујем, нико га није видио у сандуку.

У Београду се повела велика медијска полемика око доласка принца Александра Карађорђевића. Помињу се династије, монархија, република. Које су за вас значајне династије и да ли сте за њихов повратак? — Ми смо имали, колико ја знам, једанаест династија. Седам је био значајних, а четири најистакнутије: Немањићи, Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи. Краљ Милутин је владао шездесет година, сваке године је подизао по један манастир и по неколико цркава, краљ Никола Петровић је владао 58 година. А Србима влада шездесет или педесет осам година, то може само велики човек, велики државник. То су два највећа краља у нашој историји. Ми смо краљевски народ: Бог на небу, краљ домаћин на земљи, а народ слободан и демократски устројена власт! Ја сам за монархију и династију Карађорђевића, за Петра Караћорћевића, који има једанаест година, зна српски.

Зашто Петар код живог оца, принца Александра? — Због тога што је Александар изједначио усташе и Дражу у једној изјави прије годину и по. Још није повукао ту изјаву.

Било је захтев за ваше изручење, да су покренули Хрвати 1987. након изручења Артуковића. Ових дана се покреће делегатско питање о давању сагласности да дођете у завичај. Јесу ли вас америчке власти саслушавале због оптужби? — Никада то нису радиле. Јесте неки агент дошао једаред и рекао да се покреће акција о мом изручењу, па ми је скренуо пажњу да се пазим, да ме не убије неки изнајмљени убица. И то је све. А што се тиче Артуковића, имао сам због њега једно суђење 1953. Наиме, објавили Хрвати преко радио-часа у Чикагу да долази Артуковић да држи предавање. Тражимо и добијамо одобрење за мирне демонстрације у Чикагу. Станемо ми крај улаза у хотел где ће се на првом спрату одржати предавање за усташе. Кркља, кркља народ, све се смирило, сви ушли и чекају га. Неки одочели Хрват наиђе, погледа нашу заставу, пљуну на њу и опсова нам краља Петра и мајку српску. Ја, луд, за њим. Он погријеши, не крену уз степенице према сали, да утекне међу своје, него крену право ходником и ускочи у једну просторију десно, гдје бијаше неко складиште расходованог намјештаја. Сустигох га, ударих га пиштољем по глави, а он паде, још нисам почео да га газим, а стиже Милош Радовић, Црногорац, људина крупна, недићевац. Почех газити онога по ребрима, гази га и Милош. Мислио сам да је мртав. Брзо се нас двојица извучемо, дам пиштољ Бранку Ђујићу и ја у кафану. Попио ракију и вратио се, кад на улазним вратима амбулантна кола износе онога. Сав замотан, само му око вири. Стојим и гледам. А он упро у мене прстом. Поред мене био Јован Контић, књижевник из Никшића. Каже. „ова су ме два тукла”. Стрпају мене агенти у кола, а Контић ни лук јео ни лук мирисао. Уз перипетије, кауцију, пуштен сам, а пошто се на суђењу није појавио Хрват, него само полицајац чији је доказ био „рекла-казала”, пуштен сам. Тада није дошао Артуковић на предавање, јер је чуо да долазе Срби на демонстрације па се бојао.

Чуо сам да сте припремали атентат на Артуковића… — Јесмо баш тада! Да је дошао тешко би главу изнио, јер је била у сали једна Херцеговка. Њену су читаву породицу усташе бациле у јаму, крајем 1941. године. Касније, нама је било стало да дођемо до мртвога Анте Павелића. Он је био болестан од шећерне болести, имао неке ране од ватреног оружја – које нису могле зарасти – па се практично распао и сахранили су га у Мадриду. Боро Благојевић ме позвао из Брисела и најавио долазак због неке важне националне ствари. Каже он мени, кад је дошао, данас двојица урадимо историјски посао. Да пођемо у Мадрид и да извадимо Павелића из гроба, да га негдје сачувамо и да организујемо суђење чим се прва прилика укаже. Вели, тако ћемо открити све злочине и геноцид што је вршио над Србима, Јеврејима и другима, а о томе се ћути, да свијет мало зна и на тај начин ћемо отворити очи свијету пред могућим новим оживљавањем геноцидних идеја у Хрватској. Пошаљемо ми човека у Мадриду да испита ствар. Пронађе на парцели у једном манастирском гробљу. Сазнао је да дању није могуће урадити, јер постоји чувар гробља. Али ни ноћ нисмо могли, јер је ноћу, тачно из кухиње манастирске, падало светло на његов гроб. Тако смо одустали од намјере.

Да се ​​вратимо на ратно време. Вас оптужују за колаборацију, сарадњу са Италијанима? — Није то колаборација него дипломатија. Користио сам њихову одбојност према Нијемцима и НДХ, несугласице око поделе зоне утицаја. Италијани су мислили да вјечно остају у појасу Јадрана па су жељели да за себе имају Србе. Они су хранили мојих 6.000 избјеглица током рата, што су из Босне побјегле од усташког ножа, давали ми општину да се браним од усташа и комуниста. Како да их тучем кад они раде оно што бих морао ја да радим?! Они су често долазили до планова о ликвидацији српских села, па су их евакуисали на сигурно место, штитили их од помахнитале Ендехазије.

Ова колонија у Милвокију је веома спремна на солидарност. Само у последње време сакупљено је и послато у „стари крај” 35.000 долара, поред тога купљено је лекове у вредности од 13.000 долара… — Милвоки је најмоћнија, најјача и најборбенија наша колонија изван родног краја. Овдје су покретачи многих хуманитарних, културних и спортских акција широм Америке. Имамо, поред саборне цркве Светог Саве, све пратеће објекте, од дома, сала и спортских терена. Једноставно, људи се налазе на овом простору. Одболујемо овде све оно што ви тамо болујете.

Ви сте држали прије неки дан говор у сали гдје нема ниједног српског обиљежја, што се не би могло овдје десити Пољацима, Хрватима, Јеврејима. Чак и њихове кафане су пуне националних обиљежја. Пријети ли наредној генерацији америчких Срба американизација и тотални губитак коријена? — Они су истакли портрете председника САД који су посетили овај дом. Кад сам дошао, прво сам их питао који су ово великани и гдје је Његош, Карађорђе, гдје су краљ Петар, краљ Никола, Милош Обреновић, Свети Сава, владика Николај…? Мислим да то није добро, јер наш дух и традиција се подгријева и преко националних симбола, значајних личности, подгријевањем историјских сјећања о нама. Са тим се живи. За неке овдје је предсједник САД што је некад био Карађорђе. Предсједници се смјењују, углавном сваке четири године, а Карађорђе је вјечан.

Најприје сте се устезали да прихватите овај разговор. А кад сте прихватили рекли сте да пишем све оно што кажете. Због чега? — Имао сам лоше искуство са новинаром једног двонедељника. Испричам му ја да сам након завршетка Богословије одређен да о трошку Патријаршије идем у Грчку, студирам – да будем владика. Тада сам професорима рекао да сам поријеклом из Црне Горе и наша традиција налаже да најстарији син у породици остаје да производи породично огњиште. Моја породица је хтела да се оженим и да продужим породичну лозу племена Ђујића на извору Крке. Зато сам се одрекао даљих студија. Тај новинар је написао као да сам ја преоптерећен сексуално, као да сам неки курвар, па сам се зато морао оженити. То је срамота. И још је којешта написао. Ето зато сам неповерљив према људима твог заната.

Аутор: НИКОЛА ИВАНОВИЋ

Извори[уреди]



ВОЈВОДА МОМЧИЛО ЂУЈИЋ

Ово је борба за опстанак

У Милвокију, у Сједињеним Америчким Државама, наш сарадник је срео најпознатијег живог југословенског емигранта, некадашњег команданта Динарске четничке дивизије. Разговарали су о садашњем рату у Југославији, о границама између Срба и Хрвата, о грешкама политичара, о српској историји, о трагедији Павла Ђуришића, о двојици „највећих мученика”, Милану Недићу и Дражи Михаиловићу, о поукама које познавалац прошлости може имати у овој нелепој садашњости. Војвода се изјаснио и о династији Карађорђевића: не подржава принца Александра него његовог једногаестогодишњег сина Петра.

Није се морал ићи у Сан Маркос, у Калифорнију, јер се војвода Момчило Ђујић, због својих послова, појавио у Милвокију. Врло лако је носио своје осамдесет и четири године. Пристао је на разговор са устезањем, а онда је тражио да се објави све што је рекао и како је рекао. Читалац ће на крају добити објашњење и тог устезања и тог захтева.

Сада је 1991. година. Имали смо 1941. Има ли, по вашем мишљењу, сличности у међународним тензијама и да ли се историја понавља? — Не само да се ситуација понавља, него је стање много горе него пре педесет година. Срби воде борбу за опстанак под тежим условима.

У чему се очитује тежа ситуација? — Иза Хрвата сада стоји читав свијет, чак и САД. Није проблем у свијету него у вама – нико није знао објаснити о чему се ради. Истина се нуди, а ви чекате да неко дође по њу. Због тога су све лако окупили и добили подршку сви наши непријатељи из ратова које су губили: Аустријанци, Нијемци, Мађари, Италијани, Бугари и други. Читав свијет им се придружио, захваљујући симболима у које тамо мало вјерује, али их истичете да њима плашите свијет. Ми сада више немамо пријатеља до Бога. Али, ако пријатељство и савез са Богом сачувамо, све ћемо их победити. Ми ћемо обновити нашу српску државу на Балкану и Србија неће бити ни велика ни мала, него уједињена са српским земљама. Бог ће нама дати, јер ми не рушимо цркве, не кољемо дјецу и не убијамо старце, не силујемо жене, него смо се увијек часно борили ии борићемо се. Никада се нећемо спустити у блато усташких кољача. Ја вјерујем, као што вас гледам, у васкрс Србије. Постиђеће се сви они који сада против нас пишу, говоре и лажу.

Шта бисте урадили да сте сада на Динари? — Крајина је од Дунава до јадранске плаже. Кад бих био командант ја бих све мобилисао што може носити пушку, дефинисао ратни циљ и утврдио границе, докле је наше.

Значи, где живе Срби и где су српске територије? — Тачно. Те границе бих утврдио и са њих се не бих помакао и не бих желио да се ико помакне. Мислим да је најважније питање Југославије успостављање тих праведних граница између Срба и Хрвата, а сва друга питања су споредна.

Да ли, по вашем мишљењу, може опстати Југославија? — За мене је Југославија крепала кобила око које се сада натежу и свађају они који су увек радили против ње. Она је вјештачка творевина што потврђују и вјештачке унутрашње границе око којих се кољемо. Она више нигде не постоји осим на папиру и у главама појединих „другова”.

Због чега усташе овако жестоко мрзе Србе? — Па они су папина војска. Моја покојна баба Симеуна стално је говорила за Хрвате: „Њихова је стражњица на Балкану, а душа у Ватикану. Они ће нас тући, они ће нас уништити.” И на жалост моја баба Симеуна више је знала од министара и шефова тзв. српских партија у Србији који су нас касније препустили Хрватској бановини, отписали нас. То потврђује и један разговор који сам водио у Риму са Живком Топаловићем, његовом женом, затим Адамом Прибићевићем и Радмилом Грлићем. Живкова жена рече: „Шта ти хоћеш, Ђујићу, да се ми свађамо са нашом браћом Хрватима, ради пар стотина хиљада Срба – пречана?! Ми ћемо вас отписати, то је мали разлог за свађу.” Дакле, формирањем Хрватске бановине уочи рата Цветковића и Мачека уговором су отписали Србе и предали нас усташкој кланици. Мачек је муњевито организовао хрватску државу. Наоружао их је добро, организовао усташку државу, а Павелић је дошао на готово. Тако је само прешао на истребљење Срба. Сада се то понавља. Нећу нас нестати. Има нас 11 милиона и милиона у емиграцији. Ако треба сви изгинути, али биће дефинитивно успостављене границе између нас и Хрвата.

Како то учинити кад су Срби разједињени, између нас постоје ровови? — Нема ровова, не смије бити ровова. Једни другима морамо све опростити, заборавити што је међу нама било. Не ради се сада о борби за слободу, него о биолошком стању. Цена раскола је била велика: српско-српски грађански рат. Морамо бити духовно и национално уједињени. Када је Црногорцима прешао биолошки нестанак, извршили сте истрагу потурица. Сада ви морате опаметити зеленаше.

То не води у демократију? — Треба да се врати наш Његош у своју капелу. Да на Цетињу нашем заиграмо и запјевамо. Најрадоснију вијест сам имао кад су биле једне демонстрације у Црној Гори, а у Подгорици је играло коло Црногораца дугачко километар и пјевало „Црна Гора и Србија – то је једна фамилија”. (Војвода то није саопштио него је отпјевао.) Једна фамилија су и наше крајине.

Рекли сте да нема ровова међу Србима. Да ли је направљена грешка што је прво тражено политичко јединство у борби за заједнички циљ, а тек однедавно и духовно јединство? — То је велика грешка, јер без духовног јединства нема јединства акције. Морамо стати уз Светога Саву. Ми смо с разлогом назвали Православну цркву Светосавском, јер су српство и православље уткани једно у друго. Ко удара по српству тај руши православље, ко удара у православље тај руши српство. Без духовног јединства ми не можемо ништа створити. Ми прво морамо бити духовно уједињени, па кад пред Богом и Светим Савом станемо заједно, све остало ће ићи лакше: национално јединство, стварање влада, странака политичких, споразуми и, што је најважније, борба за опстанак биће олакшана. Ту је наша снага непредвидљива за злотвора. Увек смо имали падове у диобама, а успоне у слози, што потврђује и Први светски рат. Народ каже: „Без Бога ни преко прага.”

Је ли ово измирење цркава дошло касно? — Није касно, али до тога је могло доћи раније. Значи, треба да заборавимо све што нас је завађало, да буде један Бог, један Свети Сава, једна јединствена црква, један непобједиви народ. То је закон нашег опстанка, то је темељ наше борбе, то је извор наше снаге. Без тога – ништа!

Колика је ваша породица? — Моја шира породица броји 100.000 душа. Извео сам 1945. године 10.000 младих људи. Створено је 10.000 породица у Америци, Енглеској, Аустралији. А те породице су доводиле своје рођаке. Кад бих ја имао времена да правим статистику, да се не размећем и хвалим, часно и чисте савјести могу рећи да могу да говорим у име 100.000 Срба. Сад ми је жао јер сам извео, прије свега, 10.000 бораца, али да их нисам извео били би гробови – прошли би као борци Павла Ђуришића, с којим је страдао цвијет Црне Горе, преко 15.000 младића, митрополита и шездесет свештеника. Чуо сам да сада на Цетињу туку владику камењем, да је један потегао сјекиру на Црногорца. У то нећу да вјерујем.

Чиме да објаснимо ваше повећано интересовање за Црну Гору? Поријеклом? — Моји воде поријекло из Братоножића. Прије око 200 година побјегли смо од Турака, одселили се преко Херцеговине у Босну, а одатле се стално настанили на извору Крке, крај Книна, у Далмацији.

То значи да ја разговарам са Црногорцем? — Не, ви разговарате са војводом Ђујићем чији су се преселили из Црне Горе. Пуно сам везан за тај крај, његову традицију, историју, посебно сам поносан на своје сараднике из Црне Горе. Током рата имао је сам осам елитних официра из Црне Горе у саставу моје Динарске српске дивизије, која је ратовала на тромеђи Лике, Далмације и Босне. А како су они дошли до мене? Италијани су окупирали читав јадрански појас, укључујући и Црну Гору, а онда су пустили сву заробљену војску. И официре. Војвода Бирчанин, који се тада затекао у Сплиту, по њиховој жељи и мојој потреби, послао ми је осам црногорских официра да их укључи у командни састав Динарске српске дивизије. То су били сјајни људи. Седам их је изгинуло. Мајор Новак Мијовић, елитни српски официр, био је командант Првог далматинског корпуса и начелник Штаба дивизије, затим мајор Милоје Вуксановић био је командант Првог личког корпуса. Само је остао жив Вуксановић, од њих осам. Поносан сам на њих не због тога што сам ја поријеклом из Црне Горе, него што су они своју официрску улогу часно обављали и што су изгинули као људи, као витезови.

Јесте ли имали везе са Врховном командом Драже Михаиловића и са регионалним командантима, као рецимо са Павлом Ђуришићем, или сте били изоловани на свом простору? — Тачно 16. марта 1942. године, када сам имао Штаб дивизије у динарским стијенама, успоставио сам везу са ђенералом Михаиловићем преко војводе Бирчанина. Из Врховне команде дошао ми је мајор Ракочевић (који сада живи у Паризу) и Радуловић (живи у Аргентини). Донијели су ми шифру и радио-станицу. Од тада на све до Ђурђева дана 1945. када су нас Енглези разоружали у логору Палманова у Италији, био сам у сталној вези са њим. Преко курирске везе имале су саму везу са Павлом Ђуришићем, али кад је прешао у Босну имао сам његову шифру. Био сам веома изненађен кад је кренуо у источну Босну, умјесто да је ишао, како ми је раније јавио, преко Албаније за Грчку. Камо среће да је кренуо тим путем! Сачувао би петнаестак хиљада Црногораца! Иначе, и ја сам, као и он, био позвам да идем у источну Босну, али то нисам учинио.

Ви сте, значи, одбили да извршите наредбу? — Не, никако, само сам тражио објашњење због чега да иде са војском и избеглицама у источну Босну. Можда је то тајна Врховне команде, јавио сам, али ја као командант једне дивизије, која је запосјела огромну територију, коју је требало дневно штитити, морам знати у чему је та тајна. Босна је била прекривена снијегом, пуна тифуса, попаљена, без хране. Оваква је била моја процена: ако кренем са 15.000, тамо бих довео можда 5.000. А још не знам шта ћемо тамо радити у попаљеној и прегладњелој источној Босни. До данас није утврђено ко је издао наредбу. Једни сматрају да је генерал Трифуновић учинио, иза леђа Дражиних, али правих доказа нема. То је била глупа и фатална наредба. Ја сам јавио да би се требало помјерати према Словенији, у сусрет савезницима који убрзано напредују према сјеверној Италији. Дража је најприје оклијевао, касније ми је дао одријешене руке за покрет према западу. Чим сам стигао у Словенију, опет сам се јавио Михаиловићу и изразио наново чуђење што чека у драгој и опустошеној Босни. Предложио сам му да крене према Бихаћу, а од Бихаћа до Словеније гарантовао сам да неће ни пушка бити опаљена на борцу Равне горе.

Да ли бисмо могли рећи да је Србе пратила зла коб – неслога – и да је слога стигла касно, у Словенији? Обједињење националних снага извршено је у одступници. Знамо да су се Љотићеве јединице бориле против Михаиловића током рата, да је постојала нетрпељивост између Милана Недића и Драже Михаиловића. Да ли сте после свега изашли у сусрет Михаиловићу 1945. године? — Морам рећи да смо сви радили као један и све снаге су се ставиле под команду Драже Михаиловића. Тражили смо од Нијемаца да у зону Карловаца пошаљу све оно што је тражио ђенерал Михаиловић. Они су упутили композицију возова. То су пресрели комунисти и све заплијенили. Дража никада није стигао тамо. Он је завршио на Зеленгори. Његове ненаоружане снаге су ту побијене. Остао је само са једном мањом групом људи и са два рођена кума и пребацио се према Србији. Међутим, Ђуришић је кренуо. Прије покрета митрополит Јоаникије је побратимио мене и Павла, вероватно у знак захвалности што смо покушавали да им као рођеној браћи помогнемо. То је ваљда једино побратимство на свету да се двојица војвода побратиме, а да никада један другога нису видели.

Када је то било? — То је било прије него што је Павле кренуо на запад, прије априла 1945. Касније сам сазнао да је прво кренуо Милорад Поповић са Херцеговцима и доживио катастрофу на Козари. Дочекале су га усташе, а с леђа напали партизани. Ту је био крај те јединице, што се поклапа са прекидом радио-везе са Павлом Ђуришићем. Али после месец дана избило је 150 Павлових четника код мене у Словенију, пробили су се на божји начин.

Да ли знате ко је командовао јединицама које су ликвидирале војску Павла Ђуришића? Познато је да је пуковник Метикош, његов лек из војне школе, одиграо подлу улогу да га намами на преговоре, али ко је био други актер? — Немам податке ко га је напао од усташа, нити од комуниста. Знам само да је његов претходница био Милорад Поповић, да је прешао пут и успео да потасне усташе, али су стигла појачања. Знам и то да је с једне стране био укључен од усташа, а с друге од комуниста и да је ликвидиран са комплетном елитном јединицом. Тада се Павле морао прво да помјери десно, па лијево, не би ли нашао пукотине за пробој. Појавио се и Секула Дрљевић, зеленаш, заједно са усташама и даље не знам шта је било. Знам да је Павле ликвидиран са свим официрима и да је заглавио у Јаценовцу, тамо где је сагорјело милион Срба.

Дописник „Полнтике” из Осијека прошле године, негде у ово време, добио је фотографију на којој се види Макс Лубурић како држи у руци главе Павла Ђуришића и показује је Павелићу у Банским дворима. Порука уз фотографију је гласила: ,Проћи ћете као Ђуришић ако се не иселите из Осијека.” Погледајте је. — Не бих рекао да је ова глава на слици Павлова, не могу то тврдити. Али бих могао тврдити да би усташе, кад би им се опет указала прилика, урадиле исто.

У поплави штампе, где има свој простор и опозиција, све се више пише о контроверзној личности Милана Недића, његовим неспоразумима са Дражом Михаиловићем. Гдје су узроци сукоба међу њима? — О сукобима говоре они што желе да заваде Србе. Дража Михаиловић, обичан пуковник, није признао капитулацију, пробао се преко Босне, дошао у мају на Равну гору и дигао устанак. То је први герилац Европе 1941. Милан Недић је мученик и херој. Дража је на међународном плану дигао српско име, а Недић је спасавао Србе од усташког покоља и Србију од тоталног уништења. То су два највећа Србина за чије се гробове данас не зна. Они су два ока у српској глави. Два највећа мученика и хероја у савременој нашој историји су Михаиловић и Недић.

Мислите ли да је Недић намјерно ишао да спасава Србе и изгуби главу, јер је половином рата писао: која год страна побиједи, он ће бити објешен. Такође је писао да је суштина у другоме: мање једна глава – више милиона Срба. — Не само што је Милан Недић жртвовао главу, него је своју част и свој понос ставио на коцку за спас српског народа. Ко хоће то да види нека иде трагом чињеница, али нека тражи и оно што стоји иза чињеница. Он је прави следбеник Христов: „Положи душу своју за народ свој.” Он је највише одликовани Србин у српској историји. Био је војнички геније. Да ме неко питао хоћу ли ићи код Драже у шуму или код Недића у Београду ја бих опет изабрао Дражу и шуму, јер је лакше бити у шуми и носити пушку па ко кога докопа, него бити са Недићем када је глава увек на пању и где. један потпис њемачког жбира може скинути главу. По Дражином наређењу ја сам три пута своје људе слао у Београд по малом пара.

Да ли бисте могли поменути неко име, значајније, које је било ангажовано у дотуру новца? — Могу. Прота Стојисављевић замало се није вратио из Београда необављена посла, јер на одређеном месту где се имао јавити, била су два жандара. Ипак је рекао да се мора јавити у ту и ту собу. Задржан је, а мало касније пуштен унутра. Новац му је дао Богољуб Кујунџић Недићев министар финансија, наручио Драже Михаиловића! Новац је донесен на Динару, гдје смо у свему оскудијевали. Дакле, они су сарађивали, али нису у довољној мјери. Да су са њима успоставила сарадњу подручја ван Србије, можда не би било Тита. А у Београду још се шепури Титов гроб, гроб највећег злочина српског народа, а за гробове ова два великомученика се не зна. Тита са Дедиња треба измјестити у Загреб, на Јелачићев трг, ако је уопште тамо, али не вјерујем, нико га није видио у сандуку.

У Београду се повела велика медијска полемика око доласка принца Александра Карађорђевића. Помињу се династије, монархија, република. Које су за вас значајне династије и да ли сте за њихов повратак? — Ми смо имали, колико ја знам, једанаест династија. Седам је био значајних, а четири најистакнутије: Немањићи, Петровићи, Обреновићи и Карађорђевићи. Краљ Милутин је владао шездесет година, сваке године је подизао по један манастир и по неколико цркава, краљ Никола Петровић је владао 58 година. А Србима влада шездесет или педесет осам година, то може само велики човек, велики државник. То су два највећа краља у нашој историји. Ми смо краљевски народ: Бог на небу, краљ домаћин на земљи, а народ слободан и демократски устројена власт! Ја сам за монархију и династију Карађорђевића, за Петра Караћорћевића, који има једанаест година, зна српски.

Зашто Петар код живог оца, принца Александра? — Због тога што је Александар изједначио усташе и Дражу у једној изјави прије годину и по. Још није повукао ту изјаву.

— Никада то нису радиле. Јесте неки агент дошао једаред и рекао да се покреће акција о мом изручењу, па ми је скренуо пажњу да се пазим, да ме не убије неки изнајмљени убица. И то је све. А што се тиче Артуковића, имао сам због њега једно суђење 1953. Наиме, објавили Хрвати преко радио-часа у Чикагу да долази Артуковић да држи предавање. Тражимо и добијамо одобрење за мирне демонстрације у Чикагу. Станемо ми крај улаза у хотел где ће се на првом спрату одржати предавање за усташе. Кркља, кркља народ, све се смирило, сви ушли и чекају га. Неки одочели Хрват наиђе, погледа нашу заставу, пљуну на њу и опсова нам краља Петра и мајку српску. Ја, луд, за њим. Он погријеши, не крену уз степенице према сали, да утекне међу своје, него крену право ходником и ускочи у једну просторију десно, гдје бијаше неко складиште расходованог намјештаја. Сустигох га, ударих га пиштољем по глави, а он паде, још нисам почео да га газим, а стиже Милош Радовић, Црногорац, људина крупна, недићевац. Почех газити онога по ребрима, гази га и Милош. Мислио сам да је мртав. Брзо се нас двојица извучемо, дам пиштољ Бранку Ђујићу и ја у кафану. Попио ракију и вратио се, кад на улазним вратима амбулантна кола износе онога. Сав замотан, само му око вири. Стојим и гледам. А он упро у мене прстом. Поред мене био Јован Контић, књижевник из Никшића. Каже. „ова су ме два тукла”. Стрпају мене агенти у кола, а Контић ни лук јео ни лук мирисао. Уз перипетије, кауцију, пуштен сам, а пошто се на суђењу није појавио Хрват, него само полицајац чији је доказ био „рекла-казала”, пуштен сам. Тада није дошао Артуковић на предавање, јер је чуо да долазе Срби на демонстрације па се бојао.

Чуо сам да сте припремали атентат на Артуковића… — Јесмо баш тада! Да је дошао тешко би главу изнио, јер је била у сали једна Херцеговка. Њену су читаву породицу усташе бациле у јаму, крајем 1941. године. Касније, нама је било стало да дођемо до мртвога Анте Павелића. Он је био болестан од шећерне болести, имао неке ране од ватреног оружја – које нису могле зарасти – па се практично распао и сахранили су га у Мадриду. Боро Благојевић ме позвао из Брисела и најавио долазак због неке важне националне ствари. Каже он мени, кад је дошао, данас двојица урадимо историјски посао. Да пођемо у Мадрид и да извадимо Павелића из гроба, да га негдје сачувамо и да организујемо суђење чим се прва прилика укаже. Вели, тако ћемо открити све злочине и геноцид што је вршио над Србима, Јеврејима и другима, а о томе се ћути, да свијет мало зна и на тај начин ћемо отворити очи свијету пред могућим новим оживљавањем геноцидних идеја у Хрватској. Пошаљемо ми човека у Мадриду да испита ствар. Пронађе на парцели у једном манастирском гробљу. Сазнао је да дању није могуће урадити, јер постоји чувар гробља. Али ни ноћ нисмо могли, јер је ноћу, тачно из кухиње манастирске, падало светло на његов гроб. Тако смо одустали од намјере.

Да се ​​вратимо на ратно време. Вас оптужују за колаборацију, сарадњу са Италијанима? — Није то колаборација него дипломатија. Користио сам њихову одбојност према Нијемцима и НДХ, несугласице око поделе зоне утицаја. Италијани су мислили да вјечно остају у појасу Јадрана па су жељели да за себе имају Србе. Они су хранили мојих 6.000 избјеглица током рата, што су из Босне побјегле од усташког ножа, давали ми општину да се браним од усташа и комуниста. Како да их тучем кад они раде оно што бих морао ја да радим?! Они су често долазили до планова о ликвидацији српских села, па су их евакуисали на сигурно место, штитили их од помахнитале Ендехазије.

Ова колонија у Милвокију је веома спремна на солидарност. Само у последње време сакупљено је и послато у „стари крај” 35.000 долара, поред тога купљено је лекове у вредности од 13.000 долара… — Милвоки је најмоћнија, најјача и најборбенија наша колонија изван родног краја. Овдје су покретачи многих хуманитарних, културних и спортских акција широм Америке. Имамо, поред саборне цркве Светог Саве, све пратеће објекте, од дома, сала и спортских терена. Једноставно, људи се налазе на овом простору. Одболујемо овде све оно што ви тамо болујете.

Ви сте држали прије неки дан говор у сали гдје нема ниједног српског обиљежја, што се не би могло овдје десити Пољацима, Хрватима, Јеврејима. Чак и њихове кафане су пуне националних обиљежја. Пријети ли наредној генерацији америчких Срба американизација и тотални губитак коријена? — Они су истакли портрете председника САД који су посетили овај дом. Кад сам дошао, прво сам их питао који су ово великани и гдје је Његош, Карађорђе, гдје су краљ Петар, краљ Никола, Милош Обреновић, Свети Сава, владика Николај…? Мислим да то није добро, јер наш дух и традиција се подгријева и преко националних симбола, значајних личности, подгријевањем историјских сјећања о нама. Са тим се живи. За неке овдје је предсједник САД што је некад био Карађорђе. Предсједници се смјењују, углавном сваке четири године, а Карађорђе је вјечан.

Најприје сте се устезали да прихватите овај разговор. А кад сте прихватили рекли сте да пишем све оно што кажете. Због чега? — Имао сам лоше искуство са новинаром једног двонедељника. Испричам му ја да сам након завршетка Богословије одређен да о трошку Патријаршије идем у Грчку, студирам – да будем владика. Тада сам професорима рекао да сам поријеклом из Црне Горе и наша традиција налаже да најстарији син у породици остаје да производи породично огњиште. Моја породица је хтела да се оженим и да продужим породичну лозу племена Ђујића на извору Крке. Зато сам се одрекао даљих студија. Тај новинар је написао као да сам ја преоптерећен сексуално, као да сам неки курвар, па сам се зато морао оженити. То је срамота. И још је којешта написао. Ето зато сам неповерљив према људима твог заната.

Аутор: НИКОЛА ИВАНОВИЋ