Матија Бећковић

Извор: Викицитат
Иди на навигацију Иди на претрагу

„Онако како су некад опремане књиге, данас опремају новчанике, боце и привеске за кључеве. Почело се писати с три прста, наставило прекуцавати са два, сада се кликће једним. Биће добро ако се с једним и заврши, ако на крају, као и на почетку, тај један опет не буде палац.”

„Можда се ни у једном веку колико у двадесетом није толико глагољало о променама и преображајима, обнови и изградњи, новом добу и новом човеку. И не само глагољало, него су за тај наум поклањани милиони. Разуме се, да у томе ни ми нисмо изостали и у борби за такав напредак постигли највећи назадак у историји.”

„Вук Караџић је рекао да у црногорским народним песмама има више историје него поезије. И то је схваћено као велика примедба црногорским народним песмама. Ја нисам тако разумео Вука. Тамошња историја и није историја, него пре митологија и поезија. Поезија - то је језик, а језик је, опет, не само једини живи сведок свих времена, него и једина институција коју имамо од самога почетка. То нам је најсачуванија библиотека, најверодостојнији архив, ризница из које није ништа нестало. И разуме се да су у тој институцији најзапосленији песници. Усмена цивилизација никада није пресута у писмену. Тај претовар траје али јаз остаје, и можда никада неће бити прекорачен.”

„Праве песнике језик проналази да кроз њих говори оно што хоће. Помишљао сам да језик живи свој паралелни живот, и да више брине о нама него ми о њему. Да је он у нашој власти а не ми у његовој - давно би нестао.”

„У свакодневној комуникацији се врши силна редукција језичкога блага. Тако се, на другој страни пуни устава језика, у коју се улива све што не долази до јавне речи. У наше време подигнута је једна од највећих буна о којој се не говори. То је буна против самог говора. Утврђено је да је већ све испричано и све знано, и све компромитовано, и да можемо да се споразумевамо са неколико речи и неколико гестова. Тако се препоручујемо да смо људи свога времена, и да никога не гушимо својом причом. Ко год каже више од три реченице, неко други показује на врат и шапуће "смор", "гуши". Тако је настао нови есперанто. Речима "упс", "вау", "супер", постиже се више него са хиљаду речи. Пушта се музика на најјаче, и таман кад помислите да је крај неке мелодије, покаже се да је то почетак нове. Нема предаха, да неко не би искористио паузу и нешто рекао. Никада није било толико "паметних људи" који ништа нису рекли, и толико цењених говорника који никада нису формулисали ниједну реченицу. То је светска побуна и за њу постоје и велики разлози. Човек се тешко компромитовао са својим причама. Зато данас, ако с неким проговорите више од пар конвенционалних фраза, ви сте сумњиви или као терорист, или као давеж, или као суманут, или ко зна већ какав сумњив тип. Данас на свету постоји само један језик. То је енглески. Сви остали језици су постали дијалекти. За по кући. Наравно, да то није оксфордски енглески, већ тзв. брокен инглиш од сто речи које зна читава планета. И она се мање-више споразумева са тих сто речи. Али, да се вратимо на почетак. Моја идеја је ова: колико год да се ова редукција ширила и имала тако моћна оружја у својим рукама, и колико год Си-Ен-Ен сводио судбину света на своју минутажу и свој џепни речник - на другој страни се пуни устава језика, и она нараста као поводањ, тражећи уста на која ће да проговори и чека књигу у чије корице ће да се смести.”

„Његош је испразнио један океан језика, који се пунио вековима. Зато његово дело и његова мисао нису дело једног човека, него дело једног народа. Већ је речено: "кад би нестао српски народ, а остао 'Горски вијенац'" - остало би доста. То је написао нико други до Милош Црњански. И то значи - и српски народ се имао "рашта и родити" и постојати.”

„Увек сам читао више књига истовремено, а уз то пратио оно што је тек објављено. Генерално, све оно што сам читао у својој младости, као да нисам читао. И коју год од тих књига да сам кренуо да читам поново, читао сам је као нову и готово се ничег нисам сећао. И препоручујем свакоме ко мисли да је неку књигу читао, да је прочита још једном па ће се уверити да није. Велика књига је само она која може да се чита увек. Ове године сам, рецимо, читао Кнута Хамсуна. Нема тамо ни једне речи која је иструлила. То је сама нерватура језика без сувишне речи - сама музика, сама лепота. Једне исте песме читао сам стотину пута и никада нисам поверовао да сам неку до краја дочитао. Јер, ако нешто у њој не остане непрочитано, песма је завршила свој живот. Читао сам недавно "Травничку хронику".”

„Мени су људи говорили како им се свиђа моја песма, али им се не свиђа моја политика, па не знају како да ту песму одбране од мене. А ја сам уверен да увек говорим исто - само је то исто у песмама увек боље, и да се не бавим политиком и да то чиме сам се бавио није политика. Да је то био само покушај да се нешто промени, а честити људи увек верују да је нешто могуће променити; па их је врло лако упецати на тај позив. Међутим, показује се да са њима манипулишу и једни и други, а да је на штети наше позвање, оно због чега смо рођени. И власт и опозиција слушају шта говорите, али нико неће да послуша. Тиме што су вас пустили да говорите, они остављају утисак да сте ви учествовали у ономе сто су они одлучили и да делимо одговорност. Мислим да се и од власти и од опозиције дистанцирају баш људи културе. Београд је у том смислу, усуђујем се то да кажем, већа европска престоница од многих већих и славнијих. Боље су посећене песничке вечери и књижевне трибине у Београду него било где у свету и то од веома убедљиве и упућене публике. Мислим да се код нас пише велика поезија и да наша публика то осећа. Као да се у поезији чува нека истина и подиже стандард нашега мишљења и говора. Људи су сити сплачина којима су свакодневно запљускивани. Толико присуство публике на књижевним вечерима истовремено је и врста критике наше јавне речи која је до те мере срозана.”

„Ја сам у Ваљеву провео своје најлепше године, своју младост. Ту сам упознао Србију и заволео Србијанце и некако ми је Ваљево било синоним Србије и српске демократије и српске традиције. Али Ваљево је такође имало несто од те мимикрије, с обзиром на то да је та околина Ваљева богата они нису баш морали да направе толики реверанш пред самим режимом. Да би Србија постала Србијом, да би стала на своје темеље и да би се сетила себе и својих вредности, није потребно да се много присећа које би то вредности биле. Постоје две институције које српски народ има од самога почетка. То су њена династија и њена црква.”

„Црногорци, једини део српског народа који није морао да доказује шта је, кренуо је да докаже оно што није.”

„Не можемо с гуслама y 21. вијек! Срби напријред — гусле стој! Шта да се ради? Што то нису рекли раније? Двадесет вијекова је могло, a сад одједном не може, као да је 21. вијек гори од свих претходних вјекова. Да смо знали не бисмо с гуслама ни кретали на толики пут. На једвите јаде смо се некако допељали до пред капију 21. вијека и сад треба да се ту раздвајамо. И не знамо ко је кога довдје довео: оне нас или ми њих. Ни ко је постао споран: ми, гусле или оно што гусле памте и говоре. Немогуће је да ми ваљамо, a гусле не ваљају. Можда би требало да ми останемо y 20. вијеку, a оне нека прођу даље да причају нашу погибију.”

„Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?

Ако је њихово, зашто га отимају?”