Данијел и ја идемо пешке ка Дому Синдиката Булеваром, и пролазимо поред кафеа на ћошку са Таковском/Кнеза Милоша. Видим девојку која седи сама у башти, делује да нешто учи, сретну нам се погледи. Прођемо ми. Након једно 5-6 метара, чујем иза себе: ‘Извините, извините!’ – окренем се и видим да нам је та иста девојка притрчала. Каже она: ‘Ја сам оставила ствари у башти кафића, ви сте Кристина, јел’ да?’. Ја са полуосмехом климнем главом, а она ће на то, врло јасним тоном пуним саосећања и јасног значења: "Јел’ могу ја вас само да загрлим?
”
„
Ми смо дошле у Београд, једно два-три месеца провеле у потпуној депресији. У то време су наши били у Шпанији мама, тата и Ања. Ми смо седеле у нашем стану на Врачару и блејале у једну тачку...
