Пређи на садржај

Душко Трифуновић

Извор: Викицитат

Душко Трифуновић (13. септембар 1933 — 28. јануар 2006) био је српски књижевник, песник и телевизијски аутор.

Цитати[уреди]

„Носталгију сам избацио из употребе. Ријеч носталгија значи – повратак болу.”


„Када сам дошао у Сарајево 1958, било је у њему седамдесет хиљада становника. Када сам морао да одем, било је 570 000 душа. Значи, пола милиона људи је дошло да види шта ја то радим.”


„Шта би дао да си на мом месту, да те мрзе а да ти се диве?”


„Покушавао сам бити као остали. Онда сам видео да ми није потребно. Бити као други значи завршити свој посао.”


„Жене су погонско гориво за мислеће људе. Једина права љубав је између мушкарца и жене.”


„Наша се љубав састоји у томе да своју жену не дамо другоме.”


„Нисам ја толико глуп да бих маштао. Знам да је нешто што нас заводи у страну исто као истина. Ми истину говоримо само када немамо маште.”


„Чим човек почне да постоји, очито је да га ускоро неће бити. Да ће умрети.”


„Сав живот је умирање, чиме се родимо започињемо борбу за опстанак, почевши од малих богиња па до тренутка када осетимо потребу да то, шта је било „између”, неком драгом поверимо, оставимо сазнање.”


„Овде људи сиротињски посматрају живот. Увек се тражио то од чега ће се живети.”


„Једном свету један песник једне врсте сасвим је доста.”


„Нација је нека француска измишљотина која нам је потурена да бисмо били стока.”