Димитрије Туцовић (1881—1914) био је истакнути теоретичар и вођа социјалистичког покрета у Краљевини Србији, оснивач Српске социјалдемократске партије, новинар и уредник Радничких новина и покретач Борбе са Поповићем.
Наш патриотизам и није патриотизам владајућих класа, које хоће и што већу војску и што већи зајам за наоружање, али не пристају да се ти терети праведно расподеле према имућности и да се сиромашном делу народа не оптерећава и не одузима оно што му је за опстанак неопходно потребно.[1]
”
„
У Србији нема више гладних година – јер су све гладне.[2]
”
„
Има безброј кућа у којима је по 10-15 душа, а свега имају један пар опанака, па и они се не носе увек, већ на смену, и то само онда кад ко пође у варош. Због оскудице у обући много света не иде у цркву, а колика је ужасна немаштина најбоље се огледа у томе: што сад мало ко и купује нову обућу, већ стару, исцепану, која је до скора бацана на буњиште.[3]
”
„
Ово су деца из текстилних фабрика у Лесковцу. Од четрдесет седморо, шесторо их је ступило у фабрику од седам година, четрнаесторо од осам, дванаесторо од девет, осморо од десет, седморо од једанаест. Раде у фабрици по 12 сати. Њихова старост је: четворо од осам, петоро од девет, седморо од десет, десеторо од једанест, шеснаесторо од дванаест, петоро од тринаест, једно од четрнаест година.
Ову децу фабриканти Илић, Теокаревић и Петровић упропашћују у својим предузећима, тамо их туку, па кад полумртва од рада и тортура попадају, долазе им ноћу родитељи те их носе кући.[4]
”
„
У Србији постоји подела грађана на три класе: прва класа, то су они који имају право да бирају и да буду бирани; друга класа, то су они који имају само право да бирају. И најзад, трећа класа, то су они који немају право ни да бирају ни да буду бирани. Ту срамну поделу на грађане првога, другога и трећег ранга треба већ једном укинути. Цензус је глупа и варварска установа. Ако би се гледало на цензус, онда, ни сам Исус Христос не би имао право гласа. Када би божји син опет сишао с неба на земљу, њега би Никола Пашић уврстио у грађане трећег ранга.[5]
”
„
Ми сматрамо да наша спрема за борбу против страних завојевача није у броју бајонета већ у истинским слободама и реформама и стварном раду на културном и материјалном уздизању народних маса. Тешко Србији ако у овом смислу буде и убудуће тако радила као и досад.[6]
”
„
Изузетни режим који влада у Новој Србији несносан је чак за наше саплеменике и сваки се дан отуда чују жалбе против власничких насртаја и насиља. Какав ли тек тај режим мора бити према Арбанасима? Они, додуше, не протестују у новинама, они не пишу дописе против наших власти. Јер те дописе не би могли послали у Београд и јер им те дописе нико у Београду не би штампао. Али у накнаду за то, чим попусти зима и пролепша време, они се скупе у хиљадама и плотунима из пушака подижу колективно свој протест против српског режима самовоље и насиља који тамо влада.[7]
”
„
Режим у новим крајевима, а специјално однос према туђинским нацијама, па дакле, и према Арбанасима, треба поставити на једну демократску, културну и човечанску подлогу толеранције, заједничког живота и рада. Та је лек од побуне, а не у крвавим језовитим репресалијама које се одигравају тамо доле на Косову док ми ово пишемо.[7]
И југословенско питање у Аустро-Угарској није се јавило ни из мржње словенске расе према германској или мађарској, ни из славенофилских фантазија о једном великом свесловенском царству. Оно се јавило као резултат привредних и културних потреба самог народног живота, које не могу да буду задовољене у данашњем ропском политичком положају.[8]
”
„
Ми отворено изјављујемо: није српска влада та, нису српски бајонети ти који ће извршити уједињење југословенства. То су народне масе, које ће извојевањем услова за културни напредак извојевати себи слободу.[9]
Груписање и узајамност земаља и народа на Балкану једини је пут који води привредном, националном и политичком ослобођењу.[10]
”
„
Балкански народи, сваки за себе, подвојени, увек су представљали сламку у завојевачким вихорима на Балкану. [...] О они ће и даље то бити, докле год остану подвојени, па чак и непријатељски расположени једни према другима, као што је то, на жалост, до данас најчешће пута бивало, упркос једне крупне и очигледне поуке коју нам је историја дала.[11]
Тежње народа на југоистоку Европе могу бити остварене само удруживањем привредних снага, уклањем вештачки створених граница, омогућавањем потпуне узајамности и заједнице у животу, као и заштитом од заједничке опасности.[13]
”
„
Свака балканска државица хтела би све оно што само у заједници може добити. И место једне логичне тежње да се путем заједнице и иде, балканска буржоазија ствара ратне ситуације и гура у пропаст народе, због своје страховите неспособности да се уздигне на висину смелих прегнућа која Историја изискује. Никада једна класа није била кратковидија! Хоће сви пристаништа, сви довољно територија, сви Солун, сви Вардарску долину, јер је све то тако важно - а не виде да то сви могу имати само у заједници.[14]
”
„
Ми више нисмо оно што смо преде били... Ми производимо за међународни трг и зависимо од прилика на њему. Ми смо један дио светског привредног организма. Ми нисмо чаура за себе, већ жица уткана у ткиво целог света, и ми или морамо са целим светом напред или ћемо бити прегажени. Ми не смемо стати на ралици и примитивноме занату, не смемо допустити да због економског мртвила наши радници беже у Беч, Берлин, Хамбург и велике капиталистичке центре...
Опасност по слободу балканских народа, по њихов културни и социјални развитак не лежи само у крви и ратним грозотама, већ и у свакодневном рату наше примитивности са европском развијеношћу, заната са индустријом, савремена саобраћаја са несавременим. Док се Балкан привредно не развије, он ни политички не може опстати. Овај Балкан са својом Моравском и Вардарском долином, са рудницима под Копаоником и Балканом, богат шумом, пољем, њивом, угљем, рудом и водом, у стању је да да прилике за рад, напредак и развитак. Али то само тада кад ми на њему своје снаге удружимо.[15]
”
„
Ми социјалдемократи се у погледу на националну слободу разликујемо од буржоазије. Јер буржоазија хоће слободу за свој народ по цену уништења слободе других народа. Ако би се Маћедонија присајединила Бугарској, онда би на сваког једног Бугарина, који би био ослобођен, долаило по један или више заробљених Срба, Грка, Румуна, Турака, итд. Ако би се Стара Србија придружила Србији, онда би опет на једног слободног Србина долазила по два поробљена Арнаутина, Турчина, итд. Ми хоћемо слободу свога народа не уништавајући слободу других. Овај циљ се може постићи једино стварањем на Балкану једне политичке целине у којој би сви народи били потпуно равноправни, без обзира на то у којој је области пре неколико векова који владар владао.[16]
Наш власнички свет машио се туђе земље и туђе слободе, некадашњи херолди националног ослобођења понели су заставу националног поробљавања.[7]
”
„
Ми смо доживели да са лозинком националног ослобођења оставимо хиљаде људи онде где и нема Србина.[17]
”
„
Ми смо социјалдемократи били први који смо том безумном арбанаском походу и лудој арбанаској политици скинули патриотски и национални вео с лица.[7]
”
„
Ми смо били противу ратничког наступања на Арбанасе из два разлога: прво, то је завојевачки ратни поход противу којега се мора бунити свака здрава свест; друго, напад на Арнауте ствара нам једну несрећу, копа јаз између два народа, који су чак у извесиим крајевима и измешани врло јако, изазива непријатељство које ће нас врло скупо коштати.[18]
”
„
Србија није ушла у Арбанију као брат него као освајач... Са политиком која није рачунала са људима, са племенима, са народом и природном тежњом да и Арбанија стече своју самосталност, Србија је изгубила додир са представницима арбанаског народа и њега одгурнула га у очајну мржњу према свему српском.[19]
”
„
Жртвоване су стотине и хиљаде наших војника који су расули своје кости по неприступачним врлетима Арбаније... Кретенизам својих управљача српски народ је платио крвљу и животима својих најбољих синова.[20]
”
„
Безгранично непријатељство албанског народа према Србији је први позитиван резултат албанске политике српске владе. Други још опаснији резултат јесте учвршћивање у Албанији две на западном Балкану најзаинтересованије велике силе.[21]
”
„
Србија је хтела излазак на море и једну своју колонију, па је остала без изласка на море а од замишљене колоније створила је крвнога непријатеља.[22]
”
„
Потребно је бар сада погледати истини у очи и, насупрот предрасудама, признати да је борба коју данас арбанаско племе води природна, неизбежна историска борба за један друкчији политички живот него што га је имао под Турском и друкчији него што му га намећу његови свирепи суседи, Србија, Грчка и Црна Гора.[23]
”
„
Завојевачки поход Србије на Арбанију је најгрубље одступање од начела заједнице балканских народа. У њему су до костију разголићене нетолеранција према другим народима, завојевачке тежње и готовост буржоазије да их спроводи најбруталнијим злочинствима, каква су до сада извршавана само у прекоморским колонијама.[7]
”
„
Завојевачком политиком српске владе према арбанском народу створени су такви односи, да се у скорој будућности мир и редовно стање тешко могу очекивати.[7]
”
„
Завојевачко држање Србије према арбанском народу показало је како се политиком уноси мржња међу народе.[7]
Ваља се сетити да су војске које су у области старе Турске упале са четири стране починиле тамо више зла за годину дана него што би султанова влада учинила за сто година. Оне су палиле, клале, отимале и пусгошиле. Македонија данас не само да нема слободе него нема пре свега хлеба. Дужност је наша да о томе свету водимо рачуна и да му дамо да осети, како Србија има и нешто друго сем онога што је показала Врховна команда, балкански краљеви и балканске владе.[24]
”
„
Српска војска је истребљивала Арнауте по Старој Србији и Арбанији, а бугарска Турке по Тракији и Грчка Турке и Арнауте на Деволу, са злочиначким уверењем да тиме врше једно "национално" дело, да скидајући тај невини свет с лица земље, скидају с врата непријатеља са којим ће у будућности бити тешко изаћи на крај.[7]
”
„
Али оно што балканским ратовима удара печат најварварскијих и најкрвожеднијих ратова мрачнога средњега века, то нису потоци крви с једне и друге стране попадалих леса наоружаних људи, који су у рат кренули, не, већ су то реке крви поубијанога неборачкога становништва, невине деце, жена и мирних људи, раднога света Старе Србије, Арбаније, Македоније и Тракије, чија је једина кривица што се друкчије богу моли, што другим језиком говори, друго име носи и што је на свом вековном огњишту наивно сачекао четири дивље најезде.[25]
”
„
Још и сада, после велике шетње по згариштима од Ристовца до Лерина и од Драча до Царева Села, ја не могу да заборавим утисак које је на мене чинило црвенило неба од првога паљења села. Првих недеља рата са Турцима ми ноћи нисмо имали, јер смо се кретали, логоровали и тукли према светлости арнаутских села која су горела. Ватре запаљених села биле су једини сигнал којим су поједине колоне српске војске јављале једна другој докле су стигле.[26]
”
„
Плотуни су пообарали жене које су држале одојчад у наручју; покрај мртвих матера драла су се њихова дечица која су случајно била поштеђена куршума: тела, као јела витка, лепих горштакиња рила су се као црви по ледини; жене су се порађале од страха. За два сата потамањено је на 500 душа.[27]
”
„
Црногорска варварства у Краснићима могу достојно стати поред варварства српске војске у Љуми: исти методи, иста безобзирност, иста крвожедност.[7]
”
„
Чим се осетило немирније кретање међу Арнаутима према српској граници, погранични команданти приступили су клању. Над арнаутским житељством Пећи, Ђаковице и Призрена лебдела је авет смрти дан и ноћ. Ко би жив замркао, није био сигуран да ће жив осванути. Јер су их баш по ноћи, време које је увек бирано за извршење најгорих људских злочина, купили из постеља и апсана и одводили на губилиште.[28]
”
„
Осветничко паљење села и масакрирање арбанаскога становништа није никаква накнада за узалудне губитке.[29]
”
„
Када сам сазнао за ове последње подвиге српске војне и грађанске власти у новим крајевима, помислио сам: Зар је злочиначка комитска психологија овладала целом власничком хијерархијом; од првога министра до последњега жандарма, а ти, Србијо, куда ћеш са њима и где ћеш се зауставити?[30]
”
„
Ми смо извршили покушај убиства с предумишљањем над читавом једног нацијом. На том злочиначком делу ухваћени смо и спречени. Сад имамо да испаштамо казну. Она је страшна: то је неповерење, па чак и мржња читавог једног народа.[7]
”
„
Никада она метафора из Јеванђеља о гласу вапијућег у пустињи није имала тачније примене неголи за нашу Партију, која је кричала против варварске политике која се води према арбанскоме народу.[7]
У војничком погледу балканске земље су високо развијене државе. Оне се састоје само од милитаризма и сиромаштва.[31]
”
„
Српска и бугарска буржоазија сем рата не зна за друго решење сукоба.[32]
”
„
Србија је у балканским ратовима удвојила не само територију него и број спољашњих непријатеља.[7]
”
„
Много боље од ранијих ови ратови су показали да је општа војна обавеза једна крупна лаж. Уколико је војна обавеза уопште захватила по некога чиновника, трговца, богата рентијера или капиталиста, они су монополисали неборачке службе, које се најчешће своде на харање државе и пијанчење. Њих ћете наћи при штабовима, у комесаријатима, у кујни или комори, или код команданата као посилне који опет имају своје посилне! Ту праксу је држава јавно признала. Ко има да стави војсци на располагање једну запрегу, једнога коња, кола или аутомобил, ослобођава се борбеног ланца. Тај је свет проводио време у патриотским опкладама или у патриотском пијанчењу, докле су ужаси рата десетковали масе сиромашног народа.[7]
”
„
Они држе да опет треба да газимо преко Арбаније и да тамо изгинемо. Они се спремају да ратујемо са Бугарском, која се спрема на освету Брегалнице, уместо да су с том земљом водили помирљиву и братску политику, пошто смо ми два братска народа.[33]
”
„
Најуспешнија борба социјалне демократије против сталне опасности рата на Балкану јесте принципијелна и енергична борба против колонијалне и завојевчаке политике капиталистичких држава.[34]
Београдско новинарство је и врло неваљало и врло реакционарно. Оно служи влади, утире пут за увођење реакције, припрема духове да лакше приме гушење слободе. Нека читаоци обрате пажњу на ту срамну улогу београдског новинарства.[7]
”
„
Наша штампа, у погубној утакмици да помогне једну рђаво упућену и рђаво извођену политику, месецима и годинама распростирала је о арбанском народу тенденциозна мишљења.[7]
”
„
Штампа је проповедала на сва уста освету према Арнаутима. И то је имало дејства. У неколико прилика војници су поступали према јадном арнаутском становништву по расположењу, које је код њих изазвало писање београдских листова.[7]
”
„
Дописници београдских листова сматрају за националну дужност прикривање злочина наших власти и војске и обмањивање народа у Србији.[7]
Давно је и давно утврђено да повећавање радничких награда не мора да значи смањивање профита, јер су радници који се боље хране били јачи, свежији, орнији за рад и продуктивнији од радника који се рћаво хране и гладују.[35]
”
„
Свуда су жене доведене у економску зависност према човеку; свуда су оне — са делимичним изузецима у појединим земљама о којима не вреди ни говорити — политички обесправљене; свуда се оне одржавају у једној страховитој умној и моралној мизерији. Свуда је жена роб у кући, роб у држави, роб у друштву.[36]
”
„
Реформа и револуција не само да се не искључују већ се узајамно помажу и припремају. Па ипак има још увек и таквих који не увиђају да се реформе не просе већ освајају... Али пролетаријат зна да му реформе нису циљ, већ средство за остварење његових револуционарних циљева.[37]
”
„
Никаква шовинистичка искључивост нити пак плаћене теорије филолога не могу учинити двама језицима говоре они који се без икаквих тешкоћа и без понављања, сретајући се први пут у животу, тако лако разумеју. Ја не знам шта је онда један језик ако није то. Мене се много не тичу филолошке норме и теорије: Ја зовем једним језиком дијалекте на којима се народне масе без икакве тешкоће споразумевају.[38]
”
„
Волтерова тврдња да биједни народи увијек воле да говоре о својој прошлости, налази сјајно оправдање код балканских државица, које су на темељу своје прошлости хтјеле уредити своју будућност.[7]
”
„
Један од најваљанијих признатих представника српске историјске науке, г. Јован Томић износи у својој књизи о Арбанасима да је од арнаутскога племена Климента један део досељен у наш Рудник и дао неколико врло виђених личности у народној револуцији 1804. Ми не знамо на кога г. Томић мисли, али се многа испитивања слажу да је вођ те револуције, родоначелник династије Карадорђевића, Кара-Ђорђе Петровић, арбанашког порекла.[7]
”
„
Ако је ико имао услова за споразуман рад са Арбанасима, то су га имале Србија и Црна Гора. Не само измешаност насеља и сродност суседних племена већ и узајамност интереса упућивале су ова два народа на споразум и пријатељске односе.[7]
”
„
Ђаковица је чисто арнаутска варош. И околина Ђаковице је не само претежно, већ скоро искључиво арнаутска. У целом овом крају Србија је затекла место Срба српске средњевековне споменике, хладне зидине, које имају вредности за археолога и уметника... И управо основни узрок свих незгода од којих данас патимо и од којих ћемо убудуће много патити лежи у томе, што смо ушли у туђу земљу.[7]
