Памтићу сва наша путовања, наша мудровања и лудовања. Она мени није била само колегиница, била је моја породица – мајка и старија сестра и млађа сестра. Била је уз мене и у најсрећнијим моментима и у падовима. (о Ради Ђуричин) [1]
”
„
Бајке су веома важне за нас. Посматрам популарност турских и шпанских серија и схватам да су оне направљене на принципу бајки и некако нас после напорних дана који многима протичу у приличној бесмислици и у недостатку суштинског смисла враћају у време пре спавања где нам мајка или отац у подсвест усађују да ће све бити добро.[2]
”
„
Аутобиографска проза је посебан жанр који некада не мора да буде као књижевно вредан. Он може да буде де фацто вредан. Неке судбине могу да буду веома занимљиве али то не значи да су те аутобиографије добро написане. Рецимо, аутобиографија Ингмара Бергмана је велико књижевно дело а аутобиографија Марлона Бранда није али је занимљиво као прича. Сигурно да има и досадних биографија али зато свако има своје афинитете. Ја се тренутно бавим једном женом која је имала своје биографе и занимљиво је како људи стварају мит о себи, како лажу и скривају неке чињенице. То је интересантно – читати и откривати лажне представе у аутобиографији.[2]
”
„
Има разних врста писања, па писање као терапија. Писање може да допринесе забораву, слободи и може да буде предуслов за срећу. Писањем се може скинути и неки велики терет. Са друге стране, то не значи да је писац учинио услугу и читаоцима. Некада се деси, па буде одлично...Мислим да је писање првенствено рад, посао. Јесте и уметност али је и посао. Од превише рада нико није имао лоше последице.[2]
”
„
Пре свега много људи живи туђе животе у недостатку свог, у немогућности избора, у недостатку маште, у одсуствау унутрашњег живота. Због склопа околности, постоје разна ограничења. У ово време у коме нема идеологије, већ постоји само конзументско друштво где се све потребе осим физиолошких доводе у питање, форсира се воајеризам на перверзан начин, највише кроз ријалити програме, можемо да гледамо нешто што нико нормалан не би требало да гледа. Гледамо људе и у кревету...[2]
”
„
Људима је понуђено да живе туђе животе и они то прихватају због испразности својих. Медији то нуде јер је тако најлакше манипулисати људима а манипулација је најважније средство данашњице. Кад спавамо у туђем кревету ми нешто добијамо а нешто губимо. Ако вољно спавамо у туђем кревету, ако је то љубав, постајемо богатији, бољи и наши снови су лепши. Добро је да се не искрадамо из туђег кревета већ да ускочимо у њега и да он постане наш. Ако се то, пак, не догоди, важно је да што мање рањиви изађемо из туђег кревета и да пронађемо свој који такође можемо да отворимо за неког.[2]
”
„
Кад читамо о туђем животу рекла бих да се тада остварује цитат да ствари добијају онакав облик какав им даје наша душа. У свакој слици видимо оно што можемо да видимо. [2]
”
„
Апсолутна истина је небеска категорија а наше истине су дискутабилне.[2]
”
„
Човек који је у реду са самим собом нема потребу да се дефинише као храбар. Он може да каже ствари које је радио у животу. Ствар је у томе што постоје ствари које сви ми радимо а које не би требало да се раде на Тргу Републике. Неке ствари би требало да остану у четири зида.[2]
”
„
Књижевност је поље писане речи. Мислим да хартија не би требало да трпи све. За себе не мислим да сам посебно храбра, већ да сам само човек који држи до пристојности.[2]
”
„
Мислим да је најважније не закопати се у сопственом болу и патњи и схватити да имамо право да будемо срећни. Са друге стране, сигурно је да смо креативнији када смо у патњи и болу и да много више учимо из својих лоших дана и неуспеха. Но, никако не смемо заборавити да је важно бити срећан и да је неизмерно важно радовати се јер из успона и падова је састављена амплитуда креативности, а не само из патње.[2]
”
„
Везана за сам за позориште, за мој језик, и никада не бих могла да дуго будем без мог Београда, без Дорћола, без мора.[3]
”
„
Увек сам била свесна да се бавим веома привилегованим занимањем. Зашто? Зато што правим ликове „копајући“ по туђим животима које су написали неки фантастични писци, или животима ликова који су стварно постојали. Велика невоља мога посла јесте што морате да чекате да будете изабрани и препознати. Глумац мора да буде препознат за неку улогу, за многе улоге.[3]
”
„
Сањам улоге које ми припадају – по глумачком сензибилитету, мојој особеној личности. Сањам, али и стварам услове и прилике да се неке од тих улога десе.[3]
”
„
Ако је неко хоће да буде богат, ако му је то најважније, онда треба да се бави бизнисом. Али, и за то треба таленат![3]
”
„
Треба да се суочимо и са успехом и са неуспехом и да посматрамо те две варалице као да су исте. Али успех је неки привид, човек треба да буде дубоко у себи центриран да се осећа добро са собом. Треба само погледати оне „успешне“ људе које виђамо у Холивуду, који су дубоко несрећни и схваттити који је наш пут и како тим путем ићи.[3]
”
„
Треба читати књиге, треба хранити своје унутрашње биће и на тај начин ћемо бити младји. Немам ништа против бриге о свом телу, лицу, коси али мислим да је завладао терор у свету где нарочито жене али и мушкарци имају затегнута лица која не црпе лепоту искуства из година. Ово друштво и ово време опседнуто је да да остане младо. То је терор младости. Агресиван као никада пре.[3]
”
„
Свако од нас има своје истинско биће али и оно што је јавни део нас и, наравно, своје истинско биће не показује свима, већ само најближима. Нисмо ми оно што јавно показујемо. Није све инстаграм, нису све социјалне мреже и даље има пуно људскости, пуно саосећања и пуно емоција. Само је питање да ли то неко жели да покаже и да ли то ми умемо да видимо и желимо да видимо.[3]
”
„
(Какве људе воли) - Слободне, независне, безкомпромисне, али исто тако оне који живе један норамалан живот, не угрожавајући друге, испуњавајући неку своју мисију. Волим људе који су мање зависни од материјалних добара, независни у потпуности од туђух мишљења. Оне који следе своје унтурашње “ ја „. Радјард Киплинг у песми „Ако“ сажето казује све што би човек требало да буде и како да живи свој живот. За мене је то путоказ.[3]
”
„
(најгора особина) – Малодушност, неповерење, неверност и себи и другима.[3]
”
„
Сваки грађанин који отпутује у иностранство истовремено је и дипломата, на микро плану представља Србију. А сви уметници који путују или живе у иностранству мењају слику наше земље својим делањем.[4]
”
„
Култура и уметност су инструменти и мостови који говоре разумљивијим и лепшим језиком и утичу на бољу слику Србије у свету.[4]
”
„
Као велика глупача, мислила сам да ће моји родитељи отићи у сну. И да је то далеко. Нисам мислила о болу, о недостајању, о сузама, о празнини, о људима који су их волели и који ће ме стално подсећати на њих и њихова дела. О знаковима који долазе од њих. Њихов одлазак је моја највећа животна туга.[5]
”
„
Срећа је у тренуцима, долази на махове, треба је чувати у депоима срца и душе.[5]
”
„
(Треба) да се бавимо културом сећања, да на неки начин правимо живе споменике и живе поклоне јунацима наше прошлости. Да оживљавамо прошлост и да на тај посредан начин људи лакше уче и лакше примају информације. И то баш у аутентичним просторима. [6]
”
„
Волим да се бавим реалним ликовима јер треба његовати културу сјећања на њихове храбрости, идеје и прегалаштво. Играла сам Силвију Плат, Мину Караџић. Мејбл Грујић, Американку удату за Славка Грујића, једног од првих српских дипломата. Једна велика дама и богаташица која се возила трећом класом да би скупљала помоћ за наше људе у Првом свјетском рату. Мислим да су такве жене, такве личности важне за данашњицу. О томе говори представа Две жене и један рат, о двије велике српске добротворке, Мејбл Грујић и Јелени Лозанић. Треба да чувамо језик, дух, менталитет, односно идентитет, јер ако их не сачувамо ми, неће нико. Зато се бавим стварним јунакињама са наших простора које су биле велике хероине. Са Радом волим да радим јер је Рада неко ко брине о очувању језика и воли да игра ангажоване текстове. Живот је данас тежак и компликован да бисмо се бавили пролазним темама, зато бирамо текстове који су издржали пробу времена. Играм у Злим дусима Достојевског, Великој драми, Нашим синовима, и још неким представама, али посебно волим своје мале пројекте, тако да имам много посла и у овим “коронарним” временима.[7]
”
„
Највише волим улоге у којима идем против себе и откривам нешто што мислим да нисам. Од оних сам глумаца који почињу да праве лик изнутра.[7]
”
„
Човјек заиста пуно научи од ликова које игра, сваки лик вам открије неки нови огроман хоризонт, али, с друге стране, Андрић каже – када човјек мисли да су му се за нешто отвориле очи, онда су му се за стотину других ствари затвориле.[7]
”
„
Важан је принцип бајке које нам у детињству причају. Зато да бисмо када одрастемо знали да ћемо савладати све тешкоће и препреке, и да ће доћи принц или ће нас чаробним штапићем дотакнути добра вила. Ако тог колективног несвесног нема… чему живети ако нема наде, вере…[8]
