Владо Дапчевић

Владо Дапчевић је био југословенски револуционар, прокомунистички дисидент и политички затвореник.

Цитати

„Тих година свијет је био потпуно подијељен на два дијела: на свијет социјализма и на свијет империјализма и капитализма. Била су се створила два хегемона: Америка, као главни хегемон у свијету империјализма, и Совјетски Савез, као главна снага у свијету социјализма. У многим европским земљама тада се још није знало ко ће кога. У Румунији је још био краљ, у Мађарској партији малих посједника заједно са комунистима, у Чехословачкој Бенешу и буржоаски демократи, у Пољској слично. Тад је почео хладни рат који се сваког тренутка могао претворити у прави рат. У таквој ситуацији, свако слабљење на било ком дијелу фронта империјализма, значило је јачање снага социјализма, и обрнуто, свако слабљење фронта социјализма, значило је јачање снага империјализма. Дошла је четрдесет осма. Из свих оних мојих колебања, дилема, размишљања, искристалисала се једна ствар као основна. За мене уопште нијесу биле битне поједине реченице из оних писама и резолуција. За мене је било битно само једно: да ли ћемо ићи са Совјетским Савезом, социјалистичким табором и међународним комунистичким покретом против империјализма, или ћемо, хтели ми то или не желели, ићи са империјализмом против Совјетског Савеза и међународног комунистичког покрета? Било ми је јасно да је ствар социјализма у Југославији пропала ако кренемо овим другим путем. Трећи пут нити сам видио нити га има. Тако мислим и данас, четрдесет једну годину послије тога.”

— Дапчевић у књизи „Ибеовац-Ја Владо Дапчевић” о својим разлозима да подржи резолуцију Информбироа

„Колико могу да видим из штампе, тамо се сада гложе око неких питања која су давно историјски превазиђена. Није битно како се формирао црногорски народ. Сви су се народи стицајем историјских околности најчешће формирали од разних племена и народа. Битно је то како се један народ национално осјећа. Колико ја знам, Црногорци су се увијек осјећали као Срби, и то као најчистији Срби. Отприлике онако како се осјећају Аустријанци у односу на остале Њемце. Исто порекло, исти језик, иста култура, али двије или три државе. Црногорци су, међутим, у току хиљаду година имали неку своју посебност, а у посебних двјеста-триста година и своју црногорску државу. На основу тога, код Црногораца се формирао осјећај и схватање да они јесу Срби, али нешто другачији од оних у Србији и да морају имати своју посебност и своју државност.”

— 1990