Василије Петровић

Извор: Викицитат
Иди на навигацију Иди на претрагу
  • „словено-српскога трона егзарх“ (потпис писма црногорског владике Василија Петровића од 27. октобра 1751. године)
  • „усердје..черногорскаго славеносербскаго народа [..] то биј подлинио в невољу попалис, јакоже и протчаја Сербија..“ (писмо колегији иностраних дјела владике Василија Петровића од 21. јануара 1753. године)
  • „..смирени пастир...черногорскаго сербославјанскаго народа..“ (молба црногорског митрополита Василија Петровића Русији од 20. фебруара 1753. године)
  • „..већ окрестије славеносербскије народи.“ (писмо црногорског митрополита Василија Петровића руском канцелару Алексију Петровићу Бестужеву Рјумину од 22. априла 1753. године)
  • 1754. године, у Москви, о Црној Гори:

„За велике гријехове наше, а особито за убиство младога цара Уроша, Бог се је разгњевио и допуштио те су Турци завладали готово цијелим српскијем царством...

..Црна Гора насељена је већином досељеницима, који у ове горе добјежаше послије пропасти царства српскога. Свако такво племе памти и свога родоначелника који се је преселио у Црну Гору; свако племе има, у народном предању, своју историју; свако прича кад су се доселили у Црну Гору његови стари, ко су они били, одакле су се доселили итд. Привешћу неколико примјера. Његуши на пр. причају како су испод Његоша планине, из Херцеговине, дошла два брата - ЕРак и Раич, па се населили у Његуше од којијех се је и прозвало мјесто Његуши, а од ова два брата постала су два јака села: Ераковићи и Раичевићи...

..При избрању књаза Лазара за цара српскога, били су сви српске велможе, осим зетскога и црногорскога ерцога, који је у то вријеме био Балша син Страцимиров, који је наслиједио ерцогство, послије Јована I ервога, који је произлазио од фамилије књаза Вукана, Симеона Немање сина, и звао се Јован I Црнојевић...

Балша, којега сам прије споменуо, дошао је на Косово трећи дан послије оне несрећне битке која се је догодила године 6897 од створења свијета, од рођења Христова 1389 јунија 15. Балша је био одвећ жалостан што није стигао да буде на боју на Косову..“

За себе говори да је „ступио у политичку и братску свезу са околнијема Црној Гори српскијема племенима. Он је ступио у братску свезу са Србима Бока которске, некијема племенима Херцеговине, са јуначкијема Брђанима, па и са некијема племенима од Арбаније...

..Одмах кад су главари околних српских племена примили ову књигу од владике и главара црногорскијег, скочили су на ноге јуначке те почели војску окупљати, да хитају помоћ у Црној Гори, својој узданици, на коју гледаху сви Срби као на земљу одакле ће им засијати сунце, као на свјетилник који им свијетљаше у тами, која бјеше покрила српске земље, и кажеваше им да још није све небо српско покривено тамом, да није све сунце српско облак притиснуо, но да има још на небу српскоме једна свијетла точка која свему српскоме народу уливаше зрачак надежде на опште народно ослобођење. Браћа се браћи братски одазваше и притекоше им у помоћ у муци и невољи љутој..“

  • „Видите браћо и комшије и крајичници, како доходе гласови, да иде везир босански с великом војском на нас...Зато ве, браћо, молимо, немојте да се издамо, но заједно да крв пролијевамо за вјеру христијанску и за честити крст, за цркве и за своје отечество...Сад, браћо, да видимо сваког крајичника, који држе поштење, како је вазда било проглашено по свему свијету од српске руке, немојте се умало осрамотити и старо поштење изгубит и сами себе разурит, и злотвору се у руке предат, и ову ни књигу отпишите што најрприје можете да знамо хоћемо да се у вас поуздат, и жудимо вам свако добро и поштење.“ (сједница Црногорског збора, Обзовица, Црна Гора, 12. септембар 1755. Посланица Бокељима владике Василија)
  • „Од нашега славнога царства сербскога.“ (митрополит Сава & митрополит Василије & црногорски главари, крај у писму млетачком дужду, 3. јануар 1757. године)
  • „Од времена старе господе сербске, а најпослије од г-дна Ивана Чернојевича, како је остављен аманет њихов...И прошле године бјеше се народ војени черногорски подига војеноју рукоју искат они аманат от земље и асприх оне наше старе господе сербске [..] ..иштемо од ваше високо почтене Републике помоћ да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом от асрпих, како Серби Сербима и својијема сусједима..“ (митрополити черногорски, и приморски и скендериски Сава и Василије Петровић, писмо рагузинском кнезу. Цетиње. 1. септембар 1763. године)
  • „Ви сте, Турци, узели Црногорцима и осталим Србима Царство, простране земље и градове, шта хоћете од нас који живимо у овим горама.“ (одговор владике Василија Турцима који су захтјевали да Црна Гора плати харач 1765. године)
  • На српски пријесто је дошао Грк, именован од стране турског султана „..без избора архијерејског...“ који „..архијереје српске избацује и прогони и разгони..“ (писмо владике Василија Петровића руском посланику у Цариграду Алексеју Обрескову поводом заштите Царове српског народа и православља)
  • Владика Василије записује пјесму „Ода Немањи“:

„Сербски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворите,
Мухамедску вјеру изложите,
От вашего отечества иждените!
Христијанском цару помогните,
Отчество ваше обновите!
Ахријереји серпски не лезите,
Но всу ношт Бога молите,
Царство серпско паки ваставити,
Правдоју и благочестивијим прославити!“