Пређи на садржај

Бранко Миљковић

Извор: Викицитат

Бранко Миљковић (29. јануар 1934 — 12. фебруар 1961) био је један од најпознатијих српских и југословенских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.

Цитати

[уреди]

„Песник види више од других јер слути оно што је другима неприступачно; с друге стране, он види неодређеније од других јер слути и оно што је другима очигледно. Песниково гесло и треба да буде оно Елијарово 'упркос свакој очигледности'. То је тај пут до песме: борба на чињеницама које ништа не казују, борба против Свете Очигледности...”


„Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха...”


„Оно што не можемо да изразимо, све се више удаљава, али и губи при том свој првобитни смисао неизрецивог и постаје нешто што се може разумети, мада само под претпоставком, као изнутра сажето, неприлагођено било чему споља. Тако настаје херметична песма. Тамо где престаје, истински започиње. То је тамо где почиње заборав или заборављено сећање како би рекао Сипервјел. И њен садржај је свет, јединствен и никад други свет, ни када дух изневери охолошћу и поделама. Али све своје скорашње херметична песма преуреди изнутра снагом заборава, спајајући различито, раздвајајући једно.”


„Нејасност је њена предност, а не недостатак.”