Ајванхо

Ајванхо је познати роман шкотског књижевника Валтера Скота, написан 1819. године.

Главе I-V

Међутим, неизбежно општење између господара земљишта и угњетених нижих бића која су ту исту земљу обрађивала довело је постепено до стварања једног наречја које је представљало неку мешавину француског и англо-саксонског, а на коме су они могли међусобно да се споразумевају; одатле се затим поступно развијао наш данашњи енглески језик, у коме су се тако срећно измешали говор победилаца и говор побеђених; овај се доцније богато користио примесама из класичних као и других језика којима говоре народи на југу Европе. (глава I)
Био је то један месингани прстен, сличан псећој огрлици, залемљен тако да не може да се отвара, широк толико да не омета дисање, али толико јак да би само турпијом могао да се скине. (глава I)
"Како ти називаш ове гроктаве животиње које јуре око нас на четири ноге?" упита Вамба.

"Свајн, лудо, свајн", одговори свињар, "то зна свака луда."

"Е па, свајн, то ти је чисто саксонска реч"; одврати будала, "али како ти називаш крмачу кад је одеру, изваде јој дроб, расплате је и обесе за ноге као каквог издајника?"

"Порк", одговори свињар.

"Врло ми је мило што и свака луда зна", рече Вамба, "а чини ми се да је порк чисто норманско-француска реч; и тако, док живинче живи и док га чува и негује саксонски роб, оно носи своје саксонско име, али оно постаје Норманин и назива се порк кад се у дворници замка изнесе на гозбу међу племиће; шта мислиш ти о томе, а, пријатељу Гурте?" (глава I)

Свила и вез красили су им одела и одавали богатство и високи положај. (глава II)
"Кад се они који су се заклели да ослободе свети гроб виђају како путују на оваквој удаљености од краја за који су везане њихове дужности, можете ли се онда чудити што један мирољубиви сељак, као што сам ја, одбија задатак који су они напустили?" (глава II)
"Син који се показао непослушан није више мој син; нити ћу се ја више интересовати за судбину његову но за судбину и најнедостојнијега међу хиљадама људи који ставише на плећа знак крста, јурнуше у разврат и крваве злочине и назваше то извршењем божије воље." (глава III)
Његов би корак и држање били изванредно величанствени и пуни љупкости да у њима није преовлађивао израз охолости који се лако стиче вршењем неограничене власти. (глава IV)
Завети су чворови који нас за небо везују - они су ужад која везују жртву за рогове олтара. (глава IV)

Главе VI-X

Светло-плаве очи, наткриљене љупким веђама, довољно тамним да даду израза челу, изгледале су способне да запале и да растопе, да заповедају и да преклињу. (глава IV)
Било је ту величанствености, као и извесних грубих покушаја да се одаја укусно удеси; али, удобности је било врло мало, а пошто се за њу није знало, то се ни њен недостатак није примећивао. (глава VI)
Прво, петорица изазивача морали су да се боре са сваким витезом који им на мегдан изађе.

Друго, сваки витез који намерава да се бори може по својој жељи да изабере себи противника између пет изазивача. Избор противника врши се додиривањем његовог штита. Ако се то учини доњом страном копља, то је знак за такмичење у вештини са копљима званим оружје љубазности, то јест са копљима на чијем је врху била причвршћена округла пљосната дашчица тако да није било никакве друге опасности сем судара коња и јахача. Али, ако би штит био додирнут оштрим крајем копља, подразумевало се да ће се борба водити до краја, то јест витезови су имали да се боре оштрим оружјем као у правој битци.

Треће, кад присутни витезови испуне свој завет на тај начин што сваки од њих поломи пет копаља, кнез је имао да прогласи победника првога дана турнира, а овај као награду добија бојног коња изванредне лепоте, коме по снази нема равна; поред ове награде од материјалне вредности, објављено је да ће он имати нарочиту част да именује краљицу љубави и лепоте која ће следећега дана дати награду.

Четврто, било је објављено да ће другога дана бити општи турнир, у коме могу да узму учешћа сви присутни витезови који желе да се боре за награду. Пошто буду подељени у две групе подједнаке по броју, моћи ће мушки да се боре док кнез Јован не да знак да борба престане. Изабрана краљица љубави и лепоте крунисаће тада витеза, за кога кнез одлучи да се најбоље држао овога другог дана, венцем начињеним од танке златне плоче изрецкане у облику ловоровог венца. Овога другог дана престаће витешке игре, а затим ће следовати подвизи стрелаца, борбе с биковима и друге народне забаве више намењене увесељавању простога света. На овај начин настојао је кнез Јован да положи основ својој популарности коју је стално кварио понеким испадом или необузданим нападом на осећања и предубеђења народна.

Херолди завршише свој проглас уобичајеним ускликом "Дарежљивост, дарежљивост, храбри витезови!" и златан и сребрн новац бацан је са галерија, јер се сматрало као ствар витешке части показати се дарежљив према људима који су у то време били у исти мах и њихови секретари и хроничари њихове славе. На издашности гледалаца захваљивао је уобичајеним узвицима "Љубав дама – Смрт јунака – Част племенитима – Слава храбрима!" (глава VIII)
И тако се доиста и догоди. Јер витез без наслеђа прође поред галерије уз галерију кнежеву, у којој је леди Алиција седела пуна гордости, свесна своје лепоте; он продужи свој ход исто онако полагано као што је до тада брзо јахао око боришта, као да полако и темељно врши своје право испитивања многобројних лица која су красила сјајни круг.

Занимљиво је било посматрати за то време различито држање лепотица подвргнутих овом испитивању. Неке поцрвенеше, неке заузеше став охолости и достојанства, неке су гледале право испред себе и покушавале да се покажу као да потпуно не обраћају пажњу на оно што се око њих збива, неке се повукле назад узнемирене, што је можда било извештачено, неке су настојале да се уздрже и не насмеше, а било их је две три које су се смејале без устезања. Било је и таквих које спустише вео преко својих чари; али то су биле оне лепотице које владаху већ десет година, и могло се претпоставити, пошто су потпуно имале свој удео у таквим таштинама, да су биле вољне да повуку свој захтев како би тек процветале лепотице имале више изгледа да им се срећа насмеши. (глава IX)

"Оче Авраме!" говорио је Исак од Јорка, кад се заврши први сусрет између храмовника и витеза без наслеђа, "како ватрено јаше тај иноверац! Ах, на доброга коња доведеног чак из варварске земље он не пази ништа више но да је муле дивљег магарета - а на племенити оклоп који је коштао толике цекине Јозефа Переира, оружара из Милана, поред седамдесет процената зараде, он толико пази као да га је нашао на путу!"

"Он излаже опасности своју личност и своје удове, оче", рече Ребека, "у једној тако страшној битци; од њега се тешко може очекивати да штеди коња и оклоп."

"Дете", одговори Исак нешто загрејан, "ти не знаш шта говориш. - Његов врат и његови удови су његови, а коњ и оклоп припадају - Свети Јакове! шта сам ја то рекао! - Ипак, ваљан је то младић." (глава IX)

"Према законима витешким", рече први, "ја, Балдвин од Ојлеја, штитоноша страшног витеза Бријана де Боа Гилбера, нудим ти, називајући те за сада витезом без наслеђа, коња и оклоп који је речени Бријан де Боа Гилбер на данашњем огледању у оружју употребљавао, остављајући твојој племенитости да их задржи или да одреди откуп по својој вољи; јер је такав закон оружја." (глава X)
Витез без наслеђа обрати се тада Балдвину, штитоноши Бријана де Боа Гилбера. "Од твога господара", рече он, "не примам ни оружје ни откуп. Реци му у моје име да наша борба није завршена. - Не, не, док се не будемо борили мачевима као и копљима - пешице као и на коњу. На ову борбу на живот и на смрт изазвао ме је он сам, а ја изазивање не заборављам. А дотле, увери га да га ја не сматрам као што сматрам његове другове, са којима са задовољством могу да измењујем љубазности, већ као некога са којим сам у смртном непријатељству." (глава X)
Ми смо као трава која боље расте што се више коси. (глава X)

Главе XI-XV

"Он је веома сличан нама, па није ред да га глобимо, јер пси не гоне псе, кад има у обиљу вукова и лисица." (глава XI)
Херолди затим наложише да се гледаоци утишају, да би се поновила правила турнира. Ова су у извесној мери била срачуната на то да се умање опасности дана; та је мера опрезности била утолико потребнија што је борба имала да се води оштрим мачевима и шиљатим копљима.

Борцима је стога било забрањено да пробадају мачем, већ су се морали задовољити ударцима. Било је објављено да витез може по вољи да се служи буздованом или бојном секиром, али је бодеж представљао забрањено оружје. Витез збачен с коња могао је да настави борбу пешице са сваким другим на супротној страни који се налази у истом положају; али је коњаницима на коњу у таквом случају било забрањено да нападају пешаке. Ако би који витез догнао свога противника до краја боришта, тако да овај својим телом или оружјем додирне палисаду, такав противник био је дужан да призна да је побеђен, и његов оклоп и коњ припадали су победиоцу. Витезу који је на тај начин савладан, није било допуштено да и даље учествује у борби. Ако неки борац буде оборен и онеспособљен да се дигне на ноге, његов штитоноша или паж могао је да уђе у бориште и да извуче свога господара из метежа: али у таквом случају витез је сматран побеђеним и губио је оружје и коња. Борба је имала да престане кад кнез Јован баци своје жезло; то је још једна мера опрезности у циљу да спречи бескорисно пеоливање крви услед претерано дугог трајања једне тако страшне игре. Сваки витез који би прекршио правила турнира, или иначе нарушио правила честитог витештва, имао је да буде лишен оружја, и пошто му се штит преврне, да зајаши ограду палисаде и тако се изложи јавном подсмеху за казну због невитешког понашања. Објавивши ове мере предострожности, херолди завршише опоменом сваком добром витезу да испуни своју дужност и да заслужи наклоност краљице лепоте и љубави.

После овог проглашења, херолди се повукоше на своја места. Витезови, ушавши у дугој поворци на обе стране боришта, сврсташе се у два реда, и две групе стадоше једна насупрот другој, а вођ сваке групе налазио се у средини првога реда пошто је своје место заузео тек кад је брижљиво прегледао редове своје странке и поставио сваког на своје место. (глава XII)

Био је то леп и у исто време стравичан призор: гледати толике храбре борце на добрим коњима, са сјајним оружјем, како стоје спремни за тако страшан сукоб, посађени у седлима као саливени, како очекују знак за сусрет са истим жаром као и њихови племенити коњи који одаваху своје нестрпљење рзањем и ударањем копитама о земљу. (глава XII)
Све што је било лепо и грациозно у ратничкој опреми, било је ишчезло, а оно што се сад видело могло је само да изазове ужас или сажаљење. (глава XII)
"Борите се, храбри витезови! Људи умиру, али слава живи! - Борите се - боља је смрт него пораз! - Борите се, храбри витезови! - лепе очи гледају ваше подвиге!" (глава XII)
А позната је ствар да човек може са више некажњивости да се огреши о истинску отменост или моралност, него ако се покаже незналица у најситнијим питањима помодне еткиције. (глава XIV)
"Ја сам се бринуо за моје сопствене послове", одговори де Браси мирно, "као што си ти, Фицурзе, мислио на своје послове." (глава XV)
"Али ох! - и он је само оруђе помоћу кога ја радим; и, ма колико да је охол, ако му само падне на памет да своје интересе одвоји од мојих, он ће ту тајну убрзо сазнати." (глава XV)

Главе XVI-XX

Кад је група коњаника напуштала манастирско двориште, догоди се један случај који прилично узнемири Саксонце. Од свих европских народа они су били највише наклоњени сујеверном тумачењу разних знакова. Све до њихових веровања можемо да пратимо порекло тих празноверица које још налазимо у нашим народним старинама. (глава XVIII)
Гуртово се лице зажари. - "Вамба", рече он, "ти имаш оружје, а срце ти је увек било јаче но памет - ми смо само двојица - али изненадни напад одлучних може много да учини - пођи са мном!"

"Куда? - И са каквим циљем?" рече будала.

"Да избавимо Седрика."

"Па ти си малочас одрекао његову службу", рече Вамба.

"То је било", рече Гурт, "кад је он био моћан - хајде за мном!" (глава XIX)

Главе XXI-XXV

"Ја те не познајем, господине", рече она гордо подигавши главу и рамена, увређена у своме достојанству и лепоти, "не познајем те - и безобразна присност са којом ми говориш језиком трубадура не извињава насиље разбојника." (глава XXIII)
"Кад је уљудност језика", рече Ровена, "употребљена да се њом прикрије просташтво дела, она представља само витешки опасач око тела ниског лакрдијаша". (глава XXIII)
Довде, Ровена је играла своју улогу у овом призору искушења нетакнутом храброшћу, али, то је било стога што није сматрала да је опасност тако озбиљна и непосредна. Њена је нарав по природи била онаква какву физиогномичари приписују плавушама: блага, нежна и љупка; али она је била прекаљена и очврсла услед околности под којима је васпитана. Навикнута да види како воља свих па чак и самога Седрика, који је био прилично самовољан у понашању према другима, уступа пред њеним жељама, она је била стекла ону врсту храбрости и самопоуздања која настаје услед уобичајеног и трајног поштовања што нам га указује круг у коме се крећемо. Она је тешко могла да замисли могућност да се о њеној вољи и не води рачуна.

Њена гордост и навике господарења биле су, стога, привидног карактера, и напустиле су је кад је у потпуности сагледала опасност свога положаја као и положаја њенога драгана и њеног стараоца. И кад је схватила да је њеној вољи - чији је најмањи израз сусретан са поштовањем и пажњом - сада била супротстављена воља једног снажног, охолог и одлучног човека, који је имао надмоћност над њом, и био решен да се тиме служи, она пред њим клону.

Бацивши поглед око себе, као да је желела да спази помоћ која се нигде није могла наћи, и после неколико испрекиданих узвика, она подиже руке небу и бризну у плач у изливу незадрживе срџбе и бола. (глава XXIII)

"Ја не кажем опрости ми за насиље којим сам ти претио, јер то је било потребно да би се показао твој карактер. Злато може да се позна само кад се искуша на пробном камену." (глава XXIV)

Главе XXVI-XXX

"Дуго је тињала ватра неслоге између тиранског оца и његовог дивљачног сина - дуго сам ја потајно потхрањивала њихову неприродну мржњу - распалила је у једноме тренутку пијане теревенке, и за својом сопственом трпезом пао је мој угњетач од руке свога рођеног сина." (глава XXVII)
"Он је хришћанин, а по нашем закону ми не можемо да имамо посла са странцем и Гентилцем, сем уколико то изискује наша трговина." (глава XXVIII)
"Онда те само молим", рече Ребека, "да отсад па убудуће верујеш да један Јеврејин може да учини услугу хришћанину не желећи друге награде до благослов великог оца који је створио и Јевреје и Гентиле." (глава XXVIII)
Тренутак опасности претставља често тренутак у коме се испољава наклоност и љубав. Услед опште узбурканости наших осећања, ми тада одбацујемо опрезност и одајемо јачину оних осећања која у мирнијим периодима наша обазривост бар прикрива, ако не може потпуно да их угуши. (глава XXIX)
"Он улеће у метеж као да иде на гозбу. Има у томе нешто више од голе снаге, изгледа као да је читава душа и дух борца у сваком ударцу који задаје непријатељу. Бог му опростио грехе проливања крви! - Ужасно је, иако величанствено, гледати како рука и срце једног човека могу да тријумфују над стотинама." (глава XXIX)
"Под таквим вођом, као што си ти описала Црнога Витеза, нема кукавичког страха, нема одлагања, нема напуштања једног храброг подухвата; јер препреке које га чине тешким, чине га исто тако и славним. Кунем се чашћу моје куће - јемчим - заветујем се именом дивне госпе мога срца, издржао бих десет година ропства да се само бијем један једини дан раме уз раме са тим честитим витезом у борби као што је ова!" (глава XXIX)
"Ох!" Изусти Ребека, напуштајући свој положај крај прозора и приближавајући се постељи рањенога витеза, "та нестрпљива жудња за борбом - та борба против твоје садање слабости и гунђање против ње, само ће отежати враћање твога здравља. - Како можеш да се надаш да наносиш ране другима, пре но што си излечен од оних које си сам задобио?" (глава XXIX)
"Љубав за битком је храна од које ми живимо - прашина окршаја је дах за наше ноздрве. Ми не живимо - ми не желимо ад живимо дуже но што можемо да будемо победоносни и славни. - Такви су, девојко, закони витештва на које смо се заклели и којима жртвујемо све што нам је драго." (глава XXIX)
"Шта остаје?" рече Ајванхо, "слава, девојко, слава која реси наш гроб и обавија наше име."

"Слава?" продужи Ребека, "ох, зар је зарђали панцир који виси као витешки знак над борчевим туробним гробом у коме он трули - зар незграпни натписи које незналачки калуђер тешко може да прочита путнику испитивачу - зар је све то довољна награда за жртвовање сваког нежног осећања, за живот бедно проведен у томе да можете и друге да чините бедним? Или, зар је толика снага у грубим песмама једног путујућег барда, да љубав домаћег огњишта, да нежна наклоност, мир и срећа бивају тако дивље напуштани, да би се постало херојем тих балада које скитнице минстрели певају пијаним сељацима уз њихово вечерње пиво?" (глава XXIX)

"Витештво! - па, девојко, оно је дадиља чисте и узвишене љубави - потпора угњетенима, тешитељка ојађених, оно слама моћ тиранима. - Племство би било само празно име без њега, а слобода налази најбољу заштиту у његовом копљу и мачу." (глава XXIX)
"Али ја ћу ишчупати ову лудост из мога срца, па макар свако влакно крвавило док то будем чинила!" (глава XXIX)
"На миру умрети нећеш", понови глас, "чак и на самрти мислићеш на твоја убиства - на јауке од којих је овај замак одјекивао - на крв која је натопила његове подове!" (глава XXX)
"Не, подли оцеубицо!" одговори глас, "мисли на свога оца! - Мисли на његову смрт! - Мисли на његову гозбену дворану преплављену његовом крвљу, а проливену руком синовљом." (глава XXX)

Главе XXXI-XXXV

Већина посаде давала је отпор до краја - мало их затражи милост - а нико је не доби. Ваздух је био испуњен јауцима и звекетом оружја - подови су били клизави од крви очајних несрећника на издисају. (глава XXXI)

Ватра се брзо ширила по свима деловима замка, кад се Улрика, која ју је била потпалила, појави на једној кули, налик на какву старинску фурију, певајући једну ратничку песму као што су некада на бојном пољу певали скалди паганских Саксонаца. Дуга разбарушена седа коса падала јој је низ леђа, у очима јој се мешало усхићење од задовољене освете са ватром безумља; махала је преслицом у руци, као да је једна од суђаја што преду и прекраћују нит људског живота. Предање је очувало неколико дивљачких строфа варварске химне коју је она дивљим гласом певала усред тога призора огња и покоља:

1

Оштрите челик сјајни,

Синови змаја белог!

Запали зубљу,

Хенгистова кћери!

Челик не сија зато да се на гозби употреби,

Тврд је, широк и оштро зашиљен;

Зубља се не носи у ложницу невесте,

Она се дими и плаветно од сумора сија.

Оштрите челик, гавран гракће!

Палите буктињу. Цернбок дозива!

Оштрите челик, синови змаја!

Пали буктињу, кћери Хенгистова!

2

Црни се облак спустио на замак тенов;

Орао крешти - јаше на грудима облака.

Не крешти, сиви јахачу на црноме облаку,

Твоја је гозба спремна!

Девојке из Валхале изгледају -

Хенгистов род шаље им госте.

Растресите витице црне, девојке из Валхале!

И удрите од весеља у тимпане звучне!

Многи охоли корак упутио се удворнице ваше,

Многа глава под шлемом.

3

Тамно се вече спустило на замак тенов,

Црни се облаци сакупљају око њега,

Брзо ће они бити црвени као јуначка крв!

Разарач шума очешаће о њих црвену кресту своју,

Он, што дворце прождире,

Широко развија свој распламсали барјак,

Црвен, велики, мрачан,

Над борбом јунака:

Његова је радост мачева звекет и штитова ломњава,

Он воли да лиже пенушаву крв што из рана лопи.

4

Сви ће изгинути

Мач расеца шлем;

Јак оклоп копљем је пробијен;

Ватра прождире пребивалиште кнежева,

Убојне справе уништавају грудобран.

Сви ће изгинути!

Нестало је Хенгистовог рода

Не зна се више за Хорзино име!

Не губите храброст пред својом судбином, синови мача!

Нек ваше оштрице крв као вино пију,

Пирујте на гозби покоља,

При светлости дворница у пламену!

Нек мачеви буду вам снажни докле ваша крв је топла,

И не штедите из сажаљења или из страха,

Јер освета само један имаде час;

И силна мржња пролази!

Погинућу и ја! (глава XXXI)

Лудачка прилика Саксонке Улрике дуго се видела на високом месту које је била изабрала. Млатарала је рукама у дивљем усхићењу, као да владарски управља огњем који је сама поджегла. Најзад, са ужасним треском сруши се читава кула и она нађе смрт у пламену који је уништио и њеног тиранина. (глава XXXI)
Свињар је у трен ока био на коленима пред ногама свога господара. - "Ти више ниси феудални роб", рече Седрик додирнувши га палицом. "Ти си пуноправан слободан човек у граду и ван града, у шуми као и у пољу. Поклањам ти једно имање од око тридесет хектара у мојим поседима у Валбрахему, од мене и од мојих, теби и твојима, сада и заувек; и проклетство божје на главу ономе ко ово порекне!" (глава XXXII)
Опет хајдуци устадоше на ноге и одадоше исту грубу пошту смрти као што су малочас указали лепоти - тихо појање и погружени корак свештеника потсети их на њихове другове пале у минулом окршају. Али таква сећања не трају дуго код оних који воде опасан и пустолован живот, и још пре но што звуци посмртних песама изумреше у ветру, хајдуци опет бејаху запослени поделом плена. (глава XXXII)
"Он је већ твој", рече Локсли, "и то је његова срећа! Јер би иначе тиранин почаствовао највишу грану овога храста, са свима његовим слободним другарима које бисмо могли да сакупимо, и који би висили око њега густо као жир. - Он је твој заробљеник, и безбедан је иако је убио мога оца."

"Де Браси", рече витез, "слободан си - одлази. Онај чији си заробљеник, сматра за недостојно да се свети ситном злобом за оно што је прошло. Али, пази се у будућности да ти се не догоди најгоре. Морисе де Браси, велим ти, пази се!" (глава XXXII)

Затим Локсли приступи подели плена, и изврши то са најпохвалнијом непристрасношћу. Једна десетина целокупне пљачке била је издвојена за цркву и у побожне сврхе; затим је један део одвојен за неку врсту јавне благајне; један део намењен је удовицама и деци палих другова или да се потроши на службе божје за душе оних који за собом нису оставили породице. Остало је раздељено међу хајдуке, према њиховом рангу и заслузи; а суд старешине, у свима спорним питањима која би искрсла, изрицан је веома мудро и био примљен са највећом послушношћу. Црни Витез није нимало био изненађен видевши како се људи у једном тако безаконом стању међу собом опходе тако исправно и правично; и све остало што је приметио повећа његово мишљење о правичности и здравом разуму њиховог вође. (глава XXXII)
"Доиста, пријатељу", рече фратар стегнувши своју велику песницу, "распалићу ти једну шамарчину."

"Ја не примам такве дарове", рече витез, "задовољавам се тиме да твој шамар примим као зајам, али ћу ти га вратити са интересом и то са тако великим интересом какав је икад твој заробљеник исцедио у своме послу." (глава XXXII)

"Онај који добро чини, а има неограничену моћ да чини зло, заслужује похвалу не само за учињено добро, него и за пропуштено зло." (глава XXXIII)
"Велим вам", рече де Браси мргодно, "да ми је он поклонио живот. Истина, он ме је удаљио од себе, и одбио је понуђену му заклетву вазалне верности. Стога му не дугујем ни помоћ ни послушност - али ја нећу дићи руку на њега." (глава XXXIV)
"Ако много говориш, нећеш избећи грех" (глава XXXV)
"Не замери ми ако се помало хвалишем. Ти знаш какав сам живот ја водио, пазећи на сваку запету у правилима нашег реда, борећи се са отеловљеним и неотеловљеним ђаволима као добар витез и одани свештеник, обарајући лава који риче, који тумара тражећи кога ће да прождере, где год сам се са њим сусрео - баш онако како нам је свети Бернард прописао у четрдесет петој глави наших правила: Ut leo semper feriatur. Али, светога ми храма, ревност у којој су изгарали моје биће и мој живот, да, и сами нерви и мождина мојих костију, та ревност више не постоји - самим ти се светим храмом кунем да, сем тебе и неколицине који су још задржали стару строгост реда, ја не видим више браће коју моја душа може да загрли под тим светим именом. Шта кажу наша правила, и како их се наша браћа придржавају? Они не би смели да носе никакве таште и светске украсе, ни перјаницу на шлему, ни злато на узенгијама или узди; али ко јје још тако нагиздан и тако сјајан као сиромашни војници храма? Њима је статутима забрањено да лове једну птицу помоћу друге, да убијају животиње стрелом или арбалетом, да дувају у ловачки рог, или да ободу коња да би појурили дивљач. Али сада, у лову или у соколарству, и у свакој доконој забави у шуми или на реци, ко је тако хитар као храмовници у свима тим безумним вештинама? Забрањено им је дачитају што друго сем оно што им старешина допусти, или да слушају шта се чита, сем оних светих ствари које се могу рецитовати гласно за време часова окрепљења; али, гле! њихове уши су окренуте беспосленим минстрелима, а њихове очи проучавају празне романе. Наређено им је да искорењују магију и јерес. Али, гле: они су се одали проучавању проклетих кабалистичких тајни Јевреја и магије незнабожачких Сарацена. Била им је прописана једноставна храна: корење, чорба, каша, месо само трипут недељно, јер стална масна храна претставља бешчасно кварење тела; а, пази, њихови столови угибају се под изврсним јелима! Њихово је пиће имало да буде вода; међутим, да пије као храмовник, то је хвалисање сваког бекрије! И сам овај врт, овако испуњен чудним биљем и дрвећем донесеним из источног поднебља, пре доликује харему каквог неверничког емира него башти коју хришћански калуђери треба да посвете гајењу овога домаћег варива. И, о Конраде! добро би било кад би се попуштање дисциплине чак и на томе зауставило! Ти добро знаш да је нама било забрањено да примамо оне побожне жене, које су нам се у почетку придружиле као сестре нашег реда, јер, каже четрдесет шеста глава, стари непријатељ је, помоћу женског друштва, многе одвукао са правога пута који води у рај. Шта више, у последњој глави, која претставља завршни камен у чистој и неокаљаној науци коју је наш блажени оснивач прописао, забрањено нам је да пружимо, чак и нашим сестрама и мајкама, нежни пољубац. Стид ме је да говорим - стид ме је да мислим о покварености које су на нас навалиле као бујица. Душе наших чистих оснивача узнемирене су чак у уживању самога раја. Видео сам их, Конраде, у привиђању ноћном. Њихове светачке очи лиле су сузе због грехова и лудости њихове браће, и због страшне и стидне раскоши у којој живе. "Боманоаре", рекоше они, "ти спаваш, пробуди се! Кал је у згради храма дубок и страшан као онај који за собом оставља траг куге по зидовима заражених кућа из старога доба. Борци крста који би требало да избегавају поглед жене као очи аждаје, живе у јавном греху, и то не само са женама своје расе, него и са ћерима проклетих пагана, и још проклетијих Јевреја. Боманоаре, ти спаваш; устај, и освети нашу ствар! Побој грешнике, мушке и женске! Узми мач Финесасов!" Привиђења нестаде, Конраде, али кад се пробудих, ја сам могао да чујем звекет њихових панцира, да видим лепршање њихових белим огртача. И ја ћу да радим по њиховој речи, х о ћ у да очистим зграду храма! И нечисте каменове у којима је куга извадићу и избацити из зграде."

"Па ипак, размисли, часни оче", рече Мон Фичет, "мрља се временом и обичајем дубоко утиснула; твоја реформа треба да буде исто толико обазрива колико је правична и мудра."

"Не, Мон Фичете", одговори строго старац, "она мора да буде оштра и изненадна - наш ред се налази на судбоносној прекретници своје судбине. Уздржљивост, самопрегор и побожност наших претходника створили су нам моћне пријатеље - наша уображеност, наше богатство, наша раскош, подигли су против нас моћне непријатеље. Ми морамо да одбацимо та богатства која претстављају искушење за кнежеве - ми морамо да оборимо ту уображеност, која претставља увреду за њих - ми морамо да реформишемо слободу понашања, која претставља срамоту за читав хришћански свет! Или - запамти моје речи - ред храма биће потпуно уништен - и за његово место неће се више знати међу народима." (глава XXXV)

Јеврејин клече и у знак поштовања пољуби земљу, затим се диже и стаде пред храмовнике руку скрштених на груди, главе оборене на прса у свој понизности оријенталског ропства. (глава XXXV)

Главе XXXVI-XL

"Немој да мењаш своју мудру и нужну одлуку", рече Малвоазен, "жене су само играчке са којима се забављамо у нашим доконим часовима - жеља за славом је озбиљно животно занимање. Нека пропадну и хиљаду таквих трошних играчака као та Јеврејка пре но што твој мушки корак застане у сјајној каријери која лежи пред тобом!" (глава XXXVI)
"Не одређуј цену за моје избављење, господине витеже - не продаји једно дело племенитости - заштити потлачено створење из милосрђа, а не себичне користи ради." (глава XXXIX)
"Никад, Ребека!" рече храмовник гордо. "Ако се ја одрекнем свога реда, то ћу учинити само тебе ради. Ако ти одбијеш моју љубав, славољубље ће ми остати; ја нећу да будем изигран на све стране" (глава XXXIX)

Главе XLI-XLIV

"Добро и мудро говориш, храбри Робине Худе", одговори му Вилфред тихо, "и знај, сем тога, још нешто: они који се шале са величанством, чак и онда кад је он најрасположенији, играју се са лављим младунчетом, које и на најмање изазивање употребљава и зубе и шапе!" (глава XLI)
Тек у доба владавине Едварда Трећег, на лондонском двору говорило се мешовитим језиком, сада названим енглески, и тек тада непријатељко разликовање Нормана и Саксонаца изгледа да је сасвим ишчезло. (глава XLIV)