Арчибалд Рајс

Извор: Викицитат
Иди на навигацију Иди на претрагу
Archibald Reiss.gif

др Рудолф Арчибалд Рајс (1875 — 1929) швајцарски кримонолог и велики пријатељ српског народа. Сво­јим пи­са­њем, из­ве­шта­ји­ма из Ср­би­је ква­рио је про­па­ганд­ну сли­ку Не­ма­ца и Аустро­у­га­ра о на­ма као ди­вљач­ком на­ро­ду. Сво­јим угле­дом до­при­нео је и то­ме да Ср­би­ја има знат­но бо­ље ме­сто у исто­ри­ји и да је због под­ви­га у Пр­вом свет­ском ра­ту и да­нас по­шту­ју.

Цитати[уреди]

О свештенству СПЦ.

О нераду у Срба.

О версајској Немачкој.

О Солунском процесу.

О министрима.

О демократији.

О Николи Пашићу.

О будућности српске земље.

Извори[уреди]

  1. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 6
  2. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 9
  3. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 36
  4. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 46, 47
  5. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 48
  6. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 61
  7. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 62
  8. др Рудолф Арчибалд Рајс, Чујте Срби! Чувајте се себе, Београд 2005. — стр. 85, 86

Спољашње везе[уреди]

Wikipedia:sr
Википедија има чланак под именом:

Упут­ства аустриј­ским тру­па­ма О упо­тре­би не­до­зво­ље­не му­ни­ци­је

Ва­ље­во, 30. сеп­тем­бра 1914.

„...Са си­гур­но­шћу мо­гу да вам по­твр­дим да Аустри­јан­ци ко­ри­сте јед­ну вр­сту ко­ја је мно­го стра­шни­ја од дум­дум ме­та­ка: то су екс­пло­зив­ни ме­ци. Знам да је ова мо­ја тврд­ња вр­ло озбиљ­на, али ако сам си­гу­ран у оно што твр­дим, то зна­чи да лич­но имам те мет­ке и да сам ви­део по­вре­де ко­је они на­но­се... Ако се њи­ма по­го­де ру­ке или но­ге, ам­пу­та­ци­ја је не­из­бе­жна, а уко­ли­ко ме­так по­го­ди гла­ву или труп, на­сту­па смрт... Не­ћу опи­си­ва­ти ка­ко ра­не из­гле­да­ју, са­мо ћу ре­ћи да су за­стра­шу­ју­ће... Има­ју­ћи у ви­ду ове чи­ње­ни­це, пи­та­мо се че­му је слу­жио на­пре­дак ци­ви­ли­за­ци­је, ако је мо­гу­ће да се у XX ве­ку ко­ри­сти ова­ква рат­на му­ни­ци­ја.“ Ва­ље­во, 14. ок­то­бра 1914.

„Аустро­у­гар­ска је про­тив ма­ле Ср­би­је во­ди­ла пра­ви ис­тре­бљи­вач­ки рат. До­каз за то је све што сам ов­де ви­део: на­ре­ђе­ња за уби­ства ци­ви­ла, за па­ље­ње се­ла, екс­пло­зив­на зр­на, бом­бар­до­ва­ње отво­ре­них гра­до­ва као што су Бе­о­град и Ша­бац, га­ђа­ње ци­вил­ног ста­нов­ни­штва шрап­не­ли­ма итд. До­ка­зе о све­му ово­ме при­ку­пио сам у то­ку спро­во­ђе­ња ан­ке­те на са­мом те­ре­ну, при­ли­ком са­слу­ша­ња аустриј­ских рат­них за­ро­бље­ни­ка, као и на осно­ву ма­те­ри­јал­них до­ка­за и до­ку­ме­на­та ко­је сам код њих про­на­шао.” До­слов­це пре­во­дим (до­ку­мент је на не­мач­ком је­зи­ку) нај­за­ни­мљи­ви­је одељ­ке. Књи­жи­ца има се­дам стра­на штам­па­ног тек­ста, са на­сло­вом: „К. и К. 9 Корп­ком­ман­до. Ин­струк­ци­је у ве­зи са по­сту­па­њем пре­ма ста­нов­ни­штву у Ср­би­ји”. Ин­струк­ци­је по­чи­њу ова­ко: „Рат нас во­ди у зе­мљу на­ста­ње­ну љу­ди­ма ко­ји су за­до­је­ни фа­на­тич­ном мр­жњом пре­ма на­ма, у зе­мљу у ко­јој се уби­ство сма­тра до­зво­ље­ним чак и у ви­шим дру­штве­ним сло­је­ви­ма, као што нам је по­ка­за­ла тра­ге­ди­ја у Са­ра­је­ву, и у ко­јој се оно сма­тра ју­на­штвом. Пре­ма ова­квом ста­нов­ни­штву пот­пу­но је из­ли­шно по­ка­за­ти би­ло ка­кву пле­ме­ни­тост ср­ца и ху­ма­ност: то је чак и штет­но, јер би ова­кви об­зи­ри, ко­је је мо­гу­ће по­не­кад има­ти то­ком ра­та, ов­де до­ве­ли у опа­сност на­ше соп­стве­не тру­пе. Сто­га из­да­јем на­ре­ђе­ње да се пре­ма сви­ма по­сту­па на нај­стро­жи и нај­гру­бљи на­чин и са мак­си­мал­ним опре­зом, до­кле год тра­ју вој­не опе­ра­ци­је. Као пр­во, не до­зво­ља­вам да се за­ро­бља­ва­ју не­у­ни­фор­ми­са­на ли­ца ко­ја но­се оруж­је, би­ло да су у гру­пи или по­је­ди­нач­но. Они мо­ра­ју би­ти по сва­ку це­ну ли­кви­ди­ра­ни. Ко год у ова­квим слу­ча­је­ви­ма по­ка­же са­ми­лост, би­ће нај­стро­же ка­жњен. При­ли­ком про­ла­ска кроз се­ло: ако је по­треб­но да вој­ска са­мо про­ђе или да бр­зо де­лу­је, тре­ба бр­зо из­вр­ши­ти упад у се­ло, са ба­јо­не­ти­ма на пу­шка­ма, ко­је мо­ра­ју би­ти спрем­не за паљ­бу. У сва­ком слу­ча­ју, вој­ни­ци тре­ба од­мах да узму не­ко­ли­ко та­ла­ца да би се за­шти­ти­ли (све­ште­ни­ке, учи­те­ље, ви­ђе­не имућ­не љу­де итд.). Ка­да на­ста­ве пут кроз се­ло, вој­ни­ци тре­ба да их во­де са со­бом, ако је мо­гу­ће у ко­ло­ни, јед­ног по јед­ног, а ако у се­лу на вој­ску бу­де ис­па­љен ма­кар је­дан ме­так, тре­ба их без­у­слов­но ли­кви­ди­ра­ти.

Аустри­јан­ци у Ср­би­ји

Ва­ље­во, 5. но­вем­бра 1914.

„У се­ли­ма и ва­ро­ши­ца­ма кроз ко­је сам про­шао, Аустри­јан­ци су по­би­ли 1.148 ци­ви­ла. Њи­хо­ва те­ла су про­на­ђе­на и иден­ти­фи­ко­ва­на. С дру­ге стра­не, не­ста­ло је 2.280 ци­ви­ла. По­зна­ва­ју­ћи ’на­чин ра­да’ оку­па­то­ра, мо­же се прет­по­ста­ви­ти да је нај­ма­ње по­ло­ви­на не­ста­лих уби­је­на, чи­ме би се број уби­је­них по­пео на 2.400. Али ако зна­мо да је је­дан део Ша­бач­ког окру­га и да­ље у ру­ка­ма Аустри­ја­на­ца, не­мо­гу­ће је утвр­ди­ти та­чан број мр­твих. Ако ово­ме до­да­те још и то да ни­сам на­бро­јао све пре­о­ста­ле оп­шти­не у ко­ји­ма је та­ко­ђе би­ло на­си­ља, за­јед­но ће­мо до­ћи до за­кључ­ка да је мо­ја ци­фра од 3.000 до 4.000 уби­је­них ци­ви­ла пот­пу­но осно­ва­на. Уз­раст жр­та­ва ва­ри­ра из­ме­ђу два ме­се­ца и 92 го­ди­не ста­ро­сти. Ве­ћи­на их је би­ла ста­ра из­ме­ђу 4 и 65 го­ди­на, а нај­ве­ћи број пред­ста­вља­ју де­ча­ци од 10 до 18 го­ди­на. Ни де­ца мла­ђег уз­ра­ста ни­су би­ла по­ште­ђе­на. У гроб­ни­ца­ма сам про­на­шао те­ла де­це ко­ја ни­су има­ла ви­ше од 2–3 го­ди­не. Ме­ђу 1.148 ма­са­кри­ра­них, број же­на је ре­ла­тив­но ви­сок. На­и­ме, утвр­ди­ли смо иден­ти­тет 250 мр­твих жен­ских те­ла. Мар­та Стој­ко­вић, удо­ви­ца, 40 го­ди­на, из Ли­по­ли­ста, пам­ти по­се­ту аустриј­ских вој­ни­ка ко­ји су укра­ли све што је мо­гло да се је­де. Али они су же­ле­ли још, а Мар­та ви­ше ни­шта ни­је има­ла. Да би се спа­си­ла од вој­ни­ка ко­ји су по­че­ли да јој пре­те, хте­ла је да по­бег­не са сво­јом де­цом код су­се­да. Ме­ђу­тим, вој­ни­ци су при­пу­ца­ли, уби­ли ње­ног си­на Ве­се­ли­на од 12 го­ди­на, а њу те­шко ра­ни­ли се­ки­ром у кук и ле­во сто­па­ло. Ве­се­ли­но­во те­ло је обе­ше­но на вра­ти­ма дво­ри­шта. Ва­тра је та­ко­ђе ко­ри­шће­на за му­че­ње жр­та­ва штра­фек­спе­ди­ци­је (ка­зне­не екс­пе­ди­ци­је). Ме­то­де ’ка­жња­ва­ња’ би­ле су и па­ље­ње ку­ћа и ам­ба­ра. Про­це­њу­јем да број за­па­ље­них ку­ћа, га­здин­ста­ва итд. у кра­је­ви­ма ко­је сам об­и­шао из­но­си нај­ма­ње 8.000.

Из­во­ди из но­вин­ских чла­на­ка про­фе­со­ра Рај­са об­ја­вље­них у „Ло­зан­ској га­зе­ти” (Га­зет­те де Ла­у­сан­не) о зло­чи­ни­ма аустро­у­гар­ске вој­ске по­чи­ње­ним у Ср­би­ји 1914. го­ди­не и из књи­ге др Ар­чи­бал­да Рај­са Рат­ни из­ве­шта­ји из Ср­би­је и са Со­лун­ског фрон­та, нео­бја­вље­ни тек­сто­ви на срп­ском је­зи­ку, Бе­о­град 2014, стр. 18–19.

Wikisource:sr
Викизворник има оригиналан текст под именом: