Антоније Антић
Антоније Антић (17. октобар 1878 — 8. септембар 1953) је био коњички пуковник српске и југословенске војске.
Цитати[уреди]
„Пошто је он (Наумовић) погинуо, Милутин Лазаревић и ја се вратисмо у вестибил, и он поче везивати динамитски метак за браву од врата која су водила у велику арапску собу и била закључана, јер нисмо знали куда да идемо. Нисмо се ни сетили да питамо Мику (Наумовића) како се иде до краљеве спаваће собе, за случај да нас он ма из кога разлога не сачека, као што се и десило. Милутин привеза метак, а ја, пошто сам имао палидрвца спремна, упалих га. Измакосмо се у страну, али фитиљ се угаси. Приђох и поново га упалих, па се обојица повукосмо. Наста тресак. Електрика се погаси и наста зврјање свих могућих звонаца. Појурисмо у собу коју смо обили, али се ћилими беху упалили. Ко их је угасио, не знам.”
