Љиљана Хабјановић Ђуровић

Љиљана Хабјановић Ђуровић (6. септембар 1953) српска је књижевница.

Цитати

„Моћ над људима крије се у познавању њихових малих тајни.”

„Убод не може ништа мање да заболи само зато што смо унапред знали да постоји нож.”

„Сумња је клика и корен пораза. Али ако сумњу хранимо надом, из ње мора нићи успех.”

„Ми смо оно што виде други. Слика коју о себи стварамо.”

„Да би нас неко волео, морамо се изобличити колико је потребно да се уклопимо у његову слику о нама. Иначе је он разочаран, осећам се изданим.”

„Онај ко изгуби наду, прихвата оно што му се нуди. А ко прихвати оно што му се нуди, одриче се сопственог сна.”

„Да ли љубав уопште постоји? Или је оно што се љубављу зове тек сан о њој? Краткотрајна илузија? Да ли је љубав силовито, жудно стапање два тела и пропадање кроз бездан безумног ужитка, или време између: помамна, грчевита нада да се све понови. Непрестано дрхтаво ишчекивање. Да ли је љубав одбацити свој сан и заволети све што је његово: мрачне ћошкове навика и ружну пустош душе? Одбацити своју слику о њему и волети га онаквог какав је? Да ли волети значи наћи оправдање за све? Ништа се не стидети, чак ни пред собом? Све је то љубав.”

„Сви смо обузети собом. Сви ми, ма шта радили, мислимо на себе. Чак и када се жртвујемо за друге, чинимо то зато што је нама потребно да се жртвујемо. Пожртвованост је највећа самообмана. И када смо окренути другима, видимо у ствари себе. Свој одраз у другоме.”

„Човек заиста добије оно што жели. Само што, заслепљен блештавим, очаравајући лицем своје жеље, не види њено мутно и згрчено наличје. А оно постоји, и судбина бира час када ће га показати свету.”

„Бол који осећамо због нечије смрти или одласка у ствари је кукавичлук. Страх за себе без њега.”

„Исто време увек је дуже ономе ко чека, него ономе ко долази.”

„Никада себе не уређујем са другима. Ја себе уређујем само са собом. Оно што јесам са оним што сам хтела да будем. Мислим да је једина мера успеха колико смо се приближили остварењу свога сна.”