Јован Скерлић

Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати.

Писац треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

Јован Скерлић (20. август 1877 — 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.

Цитати

Јован Дучић: Пјесме (1901)

• Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.
  

Догматичка и импресионистичка критика (1902)

Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.

• Као и сваки писац, критичар ставља у своја дела свој лични темпераменат, и своје схватање и осећање живота. Праву вредност једнога дела не треба тражити у његовој саобразности мртвим и произвољним правилима пожутелих реторика; један писац у толико вреди у колико је у стању да види, да осети, да добро изнесе оно што је његово особено и што га одликује од других људи.
• Чим човек каже да је једно дело лепо или ружно, или тврди да је један писац бољи или гори од другога, по себи се разуме да он има мерила према коме то тврди.
  • Поглавље III
• Да се једно дело добро оцени треба добро да се разуме, да се схвати основна идеја, да се, тако рећи, продре у суштину његову. Критичар треба да има интелектуалну несебичност, способност да се удвоји, да поред свога рођенога живота живи и животом дела. За то је потребна не само јака осетљивост, уметничко осећање лепога, но и широка, гипка интелигенција, вазда отворена најразличнијим схватањима, способност Протеја да се непрестано може мењати. Тражи се слободан дух, без предрасуда и без предубеђења, решеност да се све критикује и све да се каже, уверење да је на овом свету само једна ствар суверена, а то је слободна мисао људска.
  • Поглавље IV

Лаза Костић (Омладина и њена књижевност, књига V: Омладински писци)

• Лаза Костић је читао стране узоре не да обогати свој дух и прошири свој видик, но једино да би успешније могао изводити своје књижевне опсенарије, да би могао бацати прах у очи, изазивати дивљење код својих „коншколара” у Пешти, код редовних посетилаца више-мање књижевних кавана у Новом Саду, и код учасника омладинских скупштина. Он чита да би у згодном тренутку могао просути кишу грчких, латинских, талијанских, енглеских, па чак и санскритских цитата, запрепастити невероватним именима светске књижевности, служити се речима које је у доколици могао ишчепркати само по лексиконима.

• Његова је девиза не узбудити него зачудити, дати неслућене везе идеја, неочекиване ефекте.

• Пун је неологизама, чудних речи, монструозних метафора. Код Шекспира он није нашао онај моћан реализам, ону интензивну поезију, ону као море дубоку психологију, дубоко познавање људског срца и гвоздену енглеску логичност. Он је из Шекспира узео јамб и несликован стих, али њему се код његовог „Вилија” нарочито допало оно што је најниже и најслабије: емфаза, каламбури, титрање речима, све песникови уступци вулгарном укусу ондашње публике енглеске.

• Силом свога генија он је ковао нове речи, правио нову синтаксу, стварао свој, особени српски језик. Обични људи и недовољно генијални песници рекли би костур, а он ће рећи коштаник. У својој песничкој врућици он ће рећи речи које ни пре ни после њега жив и паметан Србин није изговорио: изниклица, неокрунка, санци полетанци, плакајница, покајка, сунчанарка, плетисанка, узданак, битангаш, осалка, гуд, жур, стен, вир, вап, дуј, кив, подоб, тез, неверад, увојан коситрес, векотрај, ликомет, скотомир, непровар, недровир, севље, кајне, измичар, и тако даље, стотинама!

• Дуга и мутна песма из Вукове збирке о женидби Максима Црнојевића, са својим романтичним догађајима и бојом морала је кушати једног битно романтичарског песника као што је Лаза Костић. […] Костићу је народна легенда послужила само као основ, све остало проширено је и измењено по највећој licentia poetica. Место простачке заваде око коласте аздије у народној песми, Костић је узео сукоб између осећања љубави и дужности побратимства. Максим Црнојевић је имао да буде као нека врста црногорскога Хамлета, зетски кнежевић по угледу на данског кнежевића. Народна песма није била јасна, драма је постала још тамнија. Радња је неодлучна, збуњена, као да самоме писцу није јасно било шта је хтео; за личности се не зна шта су и ко су, за догађаје нема побуде, нема објашњења. Машта је и овде захуктана, и писац је изгубио узде из руку. Поред тога, претенциозна мудровања, крупне речи без икаква смисла, немање локалне боје.

• Оно што спасава Максима Црнојевића, драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према данашњој јадној драми српској, то су извесна лирска места, са полетом, са поезијом, са снажним изразом, са тирадама, са успелом реториком.

• […] Костићеве драме, поред свих својих фантазија, имају нечег много литерарнијега но драме, нарочито историјске, доцнијих српских драматичара. Не само да су личности сложеније и више, да је језик књижевнији, но каткада има и умешности у извођењу сцене и у задобијању јаких драмских ефеката. Најзад, то је прва српска драма испевана јамбом, који у српској метрици има нечега особено крепког и енергичког.

• Он је био и остаће само као песник, и то као жалостан пример како се зло може проћи са нешто талента а са много таштине. За његову поезију, даје се рећи оно што је Хајне говорио о једном спису романтичара Брентана: „Рекао би човек да присуствује маскованом балу речи и слика. Све то хуји у красном нереду, и махнитост која влада даје ствари извесно јединство”. Овај још живи човек, пред чијим се генијалним песмама некада падало на колена, већ данас припада књижевној историји, и ту ће бити забележен као први наш писац који је почео писати живим јамбом уместо тромог српског трохеја, и као један од оснивача уметничке драме српске.

Милорад Ј. Митровић: Књижевна скица (1908)

• Он је написао целу једну Књигу о љубави, али не као Петрарка своје сонете, Хајне своју Књигу песама, или Змај своје Ђулиће и Ђулиће увеоке, као књигу о својој љубави, но књигу о општој људској љубави, Љубави једном речју.

• Једна од његових најбољих и најпознатијих песама, која се Змају толико допадала да ју је превео на немачки, и која је и компонована, јесте Била једном ружа једна… У ствари, то је мала и лепа балада, дирљива проста драма срца у три симетричне строфе, развијање једнога општега осећања, и сасвим објективно лирско јесте оно опевање остављене девојке, остављене за љубав и за руку друге.

• Баладе и романсе, Књига о љубави, јесу најглавнији и најбољи део његова рада, и карактеристично је да већи део те књиге сачињавају баладе, које су ближе епу, и да правих романса, које су ближе лирици, готово никако и нема.

• Митровић […] поред свега свога политичкога реализма, имао је пуно романтичкога у себи (она његова фотографија из зрелих година, у бајроновском плашту и са краватом која се лепрша на ветру!) и њему се допадале романсе и баладе, које су битно романтични књижевни родови.

• Његове баладе и романсе дешавају се незнано где, незнано кад, ван времена и ван простора, у царству плавих снова и чезнућа.

• Цела модерна поезија је индивидуалистичка, и оно што нас занима код једнога песника то је његова особеност, његов дух и његова осећајност, начин како он схвата и осећа живот и природу, како прима и исказује утиске спољњег света. Без индивидуализма, без дубоке искрености и топле непосредности, поезија губи свој чар, а можда и своју вредност.

• Митровић је угладио и усавршио баладу као нико пре њега, и, како је нико после није радио, може се рећи: и као нико после њега. Форма у тим његовим малим спевовима врло је израђена. Песник је успео да да̂ концизност свакој песми, а нарочито да догађај исприча у крепким, довршеним стиховима, који иду у најбоље послове српске версификације.

• Оно што се уопште може дати баладама и романсама Митровић је готово све дао. Он је угладио и усавршио баладу и романсу у нашој књижевности и подигао је до висине до које пре њега није била.

• Има неколико његових пажљиво и са љубављу рађених, глађених и вештачки углађених и врло срећно изведених балада и романса, пријатних и мелодичних, без којих се неће моћи замислити ниједна антологија поезије српске.

Једна књижевна зараза (1909)

• Г. Пандуровић је један од бољих и оригиналнијих млађих песника наших, и његова књига је врло карактеристична по душевни живот и књижевна схватања нашега најмлађега нараштаја. И поводом те карактеристичне књиге једног даровитог младог песника, поводом тог особеног књижевног случаја који има општи карактер, прилика је отворено проговорити коју реч о једној опасној књижевној болести, која код нас почиње чинити много зла.

• У српској књижевности, у последње време, ми смо већ навикли да сретамо наслове који као да су преписани са надгробних споменика, и корице које су у црнини посмртних листа или са трновим венцем испод кога капљу крваве сузе. Наше најмлађе песничко поколење пева песме чији наслови казују садржај: Један плач, Рани увелак, Тужне песме, Тужан дан, На гробљу, Мрачно је и пусто, Плач, Погреб, Сузе, Нирвана, De profundis, и готово нема млађег песника који нема своје Finale. Ми смо већ придављени књишким песимизмом наших најмлађих писаца, али треба признати да тако црнога песимизма још није било као што се налази у Посмртним почастима г. Симе Пандуровића.

• Г. Пандуровић је безуслован песимист, каквог ми до данас нисмо видели, песимист не са системом, но без система, упркос свакоме систему.

• Живот за нашега песника нема никакве цене. Живот је за њ „болестан и злурад”, само један глуп случај, „једна ружна мрља”, једна мрска ругоба, један мучан терет којега се човек опрашта тек у самртној раци. Једина његова жеља је лећи у гроб, „са венцем снова преко мртвих груди”, док ваздух мирише не на пролетње руже но на „дах мртва смиља”.

• Наш песник не пева више ни онај стари „светски бол”, који су романтичари, „жртве живота”, тако поетизовали, ону „стару рану од живота”, која свакога човека више или мање тишти. Болесни и болеснички песимизам г. Пандуровића је из декадентске „поезије трулежи”.

• […] И одатле па до песама Мртва јесен и Светковина само је један корак, и тај корак је узнемиравајући и опасан… У мутни и мртви јесењи дан, када је „небо тешко као олово, као живот”, песнику долази једна жеља, једна чудна жеља, једна невероватна жеља, жеља коју по свој прилици још никада није чуо онај Змајев анђео који на небу у списак уводи „луде жеље” смртних. Наш песник вели:
       Ја ћу радо кретен бити…
  Наравно, када се већ тако нешто каже, какав је разлог не ићи даље, или боље рећи ниже? И ево како песник светкује са својом драгом:
       Сишли смо с ума у сјајан дан…
  И у „болничком мирисавом врту”, покидавши све везе што су их држале „за простор, време, тонове и боје”, њих двоје, срећни и озарени, шетаjy ce:
       У кошуљама белим парком овим,
       Где болнички се мирис шири јак…
  И ето где падосмо у чисто безумље! То је крајња тачка до које се у српској књижевности дотерало у трци за оригиналношћу, за ретким и јаким сензацијама и неочекиваним ефектима! Али ми, обични смртни, који нисмо у стању казати као песник: „наш се разум жалосно копрца”, ми, нормални људи, банални духови, неизузетне природе, који са нашим „наивним реализмом” верујемо да има три димензије и да су два пута два четири, ми профана публика која чита књиге и због које се најзад и књиге ако не пишу а оно у сваком случају штампају, ми остајемо запрепашћени пред том безумном визијом двоје драгих који се у дугим белим кошуљама шетају по лудничком парку…

• […] г. Пандуровић јако греши што у своје стихове гомила, без потребе и без мере, стране речи. У њега има: декор, комплот, сфера, зона, пејзаж, инстинкт, регион, сплин, лаички, перифраза, гест, хигијена, апстракција, парализа, епоха, хипноза, перспектива, авантура, креатура, и тако даље. Све то може да буде врло учено, али то није ни најмање лепо.

• Песнички језик, „језик богова”, како су говорили стари, или је чист, или није песнички. У сувој прози, где је главно излагање и доказивање, где се тражи разлог и истина а не естетичко осећање, страна реч, по потреби, и може проћи. Али у течном песничком стилу, у хармонији ритма и осећања, она долази као камен спотицања, зауставља пажњу, прекида непрекидност естетичког уживања и квари књижевни утисак.

• Али, има у г. Пандуровића, поред свих чудноватости, врло оригиналних, интимних и јаких осећања, сасвим особено, каткада врло сложено душевно стање, врло личан акценат, нешто што се није налазило ни код једнога од ранијих песника наших, нити код оних који данас пишу. Онда када је јасан и када не претера, у својим lucida intervalla, г. Пандуровић успева да баци сонду у трагичну дубину људскога бола, казујући га јаким и срећно нађеним речима које остају урезане. Он има оно јасно, дубоко и болно продирање у ствари које имају у луцидним часовима врло уморни људи или болесници у тешкој грозници. Затим г. Пандуровић има не само лепих стихова […], но и лепих целих песама, које свакако иду у најбоље производе наше најмлађе поезије (У пролазу јуче, Са својима, Потрес, Резигнација).

Лажни модернизам у српској књижевности (1911)

Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност.

• Као што су стари песници имали лицемерство врлине, тако г. Петковић, са декадентима нашега времена, има лицемерство порока. Он је један од оних људи који су се у доба романтизма називали „фаталним људима”, и које је у новије време Пол Верлен назвао „проклетим песницима”, а Бодлер „љубимцима пакла”, чије душе су гробља којих се и месец плаши и по којима се само дугачки црви вуку. Као и ти „злокобници”, г. Петковић је Порок, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Каин, Сотона.

• Поезија г. Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика, у целој „litérature des déséquilibrés”: „горко осећање унутрашње аномалије и промашене судбине”; разнородан израз сујете која је изнад осредње, манија за аутобиографијом, склоност да се истичу најситније црте свог дневног живота, непрестано посматрање самог себе, обртање најмањих ствари у читаве епопеје; вољење „мрачних и страшних слика”; потреба за средствима за раздраживање (оргије, полна љубав, и тако даље); „опсесија речи”, у свој духовној немоћи и у нереду идеја.

• Наши романтичари имали су за музу или белу Равијојлу вилу, која гони облаке и натпева се са јунацима у гори зеленој, или смерну Косовку девојку, која на бојном пољу пребира рањенике и рида над пропалим царством; код наших модерних, код Јована Дучића, муза је „бледо, тихо девојче што снева”, муза г. Петковића је „дивна блудница”, која је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су „повраћања једне покварене душе”.

• Цела поезија г. Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: „ах”, „ох”, „авај”, „јао”, „куку”, — али он не воли „људе што ропћу и пиште”, и пошто се у својој књизи сит изјадао и накукао, проглашује да се њега не тичу туђи болови!

• Логику треба бацити под ноге, ваља презрети смисао речи, спаривати речи које никакве везе немају, говорити све што на ум падне. Само, таквих „песника” било је и пре декадената и симболиста, али су им људи давали другојаче име…

• Поезија г. Владислава Петковића је поезија не бола душевног но болести душевне, али исто тако, ако не и више, поезија подражавалачка, књишка, ђачка. Од Утопљеног звона Герхарда Хауптмана, у преводу г. Ристе Одавића, Млаких душа г. Вељка Милићевића, скрпљен је наслов: Утопљене душе. Са г. Петковићем се десио један занимљив случај: тај песник са силним претензијама на оригиналност, присталица теорије „ретко, то је добро”, који све чини само да не изгледа као други, у ствари је један обичан подражавалац.

• Бодлер и Верлен су истински песници. Верлен се у појединим тренуцима пењао до висина великога песника и на блатавом дну његове душе било је толико зрневља бисера. И „бедни Лелијан”, сав разривен душевно и телесно, у отимањима између затвора и болнице, певао је искрено, са искреношћу дубоком и дирљивом, сву ту своју душевну и телесну беду. Бодлер, о коме су последњих година писане читаве психопатолошке студије, по сопственим речима „култивисао је своју хистерију са уживањем и ужасом”, поредио своју душу са гробницом, а своје срце са застртим добошом, на коме се добују посмртни маршеви, и молио Бога да му да снагу и храброст да своје срце посматра „без одвратности”. И један и други били су добри песници зато што су стварно осећали оно што су певали, и што су пуном искреношћу изражавали своју душу.

• Данас се у поезији захтева искреност и спонтаност. А то је оно чега у поезији г. Петковића никако нема. Његова поезија је афектација болова које он не осећа, подражавање песницима које у ствари не схвата, песничка вежбања ђака који је научио нешто стихова да пише. Има у њега и Бодлера и Верлена, из треће или четврте руке, има и наше романтике шездесетих година, има Милана Ракића, Симе Пандуровића, па чак и веселог Arman-a Dival-a.

• […] г. Петковић и остали подражаваоци нису схватили и примили оно што је најбоље код Ракића: онај висок интелектуализам његове поезије, оно „силно задовољство осећати све”, што није свакоме дато, морални стоицизам којим он одговара на земаљске болове, ону кристалну јасност његовог изражавања, и најзад оно интелектуализовано, модернизовано, пречишћено и отмено национално осећање које се огледа у његовим последњим песмама.

• Овде-онде, штавише, нађе се код г. Петковића и по који добар стих. Само, то је онда када подражава. Иначе, његове, лично његове песничке способности су незнатне. Какав је он када не подражава, колико је мало код њега талента, како су му осећања банална и прозаична, а језик сиромашан и старински, најбоље се види из његове оригиналне песме Идила.

• Млади људи, „они који долазе”, који у својој необавештености и наивности склони су да у свему што је другаче виде ново и напредно, могу у овој књизи боље но игде видети колико моралне и духовне беде, колико лажи и глупости има у том проблематичном модернизму и у тој поабаној „новој уметности”.

• „Нове” и „модерне” књиге као што су Утопљене душе гоне нас да готово без икаква ограничења примамо Тенову одредбу: „Поезија, то је здравље”; оне нас упућују да ценимо искреност, природност, чистоту, веру, полет и духовни и душевни идеализам у поезији: оне нас мире са нашим старим и ранијим песницима, са Његошем, Змајем, Јакшићем и Војиславом Илићем, и уче нас да код њих верно волимо праву, живу и животворну поезију, поезију њиховога живота која је у исти мах и поезија нашега живота, увек младу и увек модерну општечовечанску поезију, — Поезију једном речју.

Анте Старчевић (1912)

• За нас Србе у опште Старчевић је у толико занимљивији што никада нико о нама није толико зла рекао колико он. Њега више нема, али његово име и његове идеје су остале.
• Када један Србин прочита целога Старчевића не може се отети општем утиску да је пред њиме један сасвим наш човек, са свима манама и врлинама наше расе, који да је живео у Београду или Новом Саду шездесетих година потпуно би оличавао оно што се у то ултра-националистичко доба звало Србенда.
• Велика Хрватска Анта Старчевића у ствари је исто што и Велика Србија наших патриота. Разлика је формална, само у имену.

„Песме” Милана Ракића (1912)

• Једна велика врлина Ракићевих песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
• Из француске школе, чији је он ђак, Ракић је донео љубав према јасности, уверен у лепу реч Вовнаргову да јасност краси дубоке мисли и да као што је логика основ прозе тако је јасност погодба поезије.
• Оно што пада у очи одмах у целој његовој поезији то је не само песимистичка но чисто будистичка жица, констатовање свеопште беде људске и пролазности свега на свету, уверење да је цео живот само једно једнолико вечито клаћење шеталице од обмане до разочарања, да је цео наш опстанак само поступно крхање ломних илузија наших под маљем грубе стварности, и да је смрт једини мир и једина утеха уморенима и изубијанима од живота.

Две женске књиге: Исидора Секулић, „Сапутници”; Милица Јанковић (Л. Михајловић), „Исповести” (1913)

Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца.

• Субјективизам, лични и интимни тон у књижевности, данас је особина жена-писаца. У данашњем нелиричном и неромантичном добу човек-писац, који је некада толико и тако радо причао о себи, добио је неку врсту књижевног стида, постаје све одмеренији и уздржљивији; док жена-писац говори готово искључиво о себи, исповеда се, проказује своје унутрашње тајне, разголићује своју душу.
• Један од правих услова за књижевни рад јесте дар за непосредно осећање и непосредно изражавање природе и живота. Треба бити душом и духом широм отворен, пријемљив као фотографска плоча, примати одмах и непосредно одговарати на спољне утиске. Велики писци имају увек ту непосредну визију ствари, они гледају свет очима и осећају га душом, без посредништва мозга. Људи који су се многим читањима и умовањима интелектуализовали, губе драгоцену моћ непосредног посматрања.
• Негде је излагање тако мутно и замршено, да се не види што се желело рећи; негде се за љубав стила промакне и штошта што нема никаквог људског смисла. Што се мене тиче, ја признајем да Мучење нисам разумео, а одвећ трансцендентални Круг ми изгледа с ону страну разума.
• Гђица Секулић воли да се игра речима, она је она Worttänzerin у њеном Растанку, која уме да „заплеће и расплеће” речи. Она злоупотребљава своје способности стила, и гомила усиљене речи и претеране фигуре ради стилског ефекта. На пример: „А њој је сваке ноћи нешто лупало на прозор гранчица дивљег кестена која не може да спава и долазили би тада гласови из провалије времена и из царства проклетих душа, и говорили јој да је њихов растанак стража на вратима великог разочарања и мржње, да ватра и страсти нису више богови и да обуче црну сомотску хаљину нелепих паметних девојака, и увене у њој као што се суши биљка у црној вази која светлост не пропушта”.
• Писац треба да буде не у предмету но над предметом, да доминира животом и светом, да гледа озго, да разуме и друге и друго, да казује сву разноликост других и разних људских душа и приказује богату скалу свих људских осећања.

Цитати о Скерлићу

• Између свих тих наших крупних људи, ја не знам ни једнога поред којега, све у свему узевши, Скерлић не би могао стати као потпуно раван. И по особинама моралним, и по особинама умним и по активности, он је био један од ретких људи новога Српства. Ја који га познајем двадесет година, који сам га гледао како се развија као ђак, човек, писац, јавни радник, сведочим пред својим народом — а моје ће сведочанство потврдити огроман број људи чија реч важи бар као моја — да нисам видео, понекипут под нешто опоријом спољашношћу, чистије срце, правију душу, смелијег, неустрашивијег борца за правду и истину од њега.
  • Богдан Поповић, Јован Скерлић (1914).
• О оценама Скерлићевим може се дискутовати, али је једно извесно, да је он данас најјача утицајем и најмаркантнија личност у нашој књижевности.
  • Речи Симе Пандуровића према сећањима Богдана Поповића, Јован Скерлић (1914).