Хамдија Јусуфспахић

Хамдија Јусуфспахић (Занесовићи код Бугојна, 1937 — Београд, 31. март 2016) био је почасни велики муфтија Исламске заједнице Србије и дугогодишњи београдски муфтија.

Цитати

„Кад сам прије 35 година дошао у Београд као муфтија, нико није вјеровао да ћу моћи дуго да се задржим. Ни мени није било лако, али сам имао срећу да успоставим добре односе са патријархом Германом, великим човјеком и правим пријатељем, који је учинио велика дјела за Српску православну цркву у једном изузетно неповољном времену, нарочито за вјеру. Видим данас да га многи нападају и критикују, пришивајући му разне етикете, заборављајући да је СПЦ имала велику срећу што је баш таквог човјека имала за поглавара у тако тешком времену.”

„Хамдији Поздерцу, зна се добро ко је он и шта је био у Босни и Херцеговини у вријеме СФРЈ, једном приликом сам изрецитовао цео ’Манифест’. Био је запањен и задивљен, јер је он успио да се присјети само неколико пасуса... Ништа ми није сметало да научим и то и да будем муфтија! Успио сам да научим и из Курана и из Библије, јер за ово мјесто ваља све упознати да бисмо могли успјешно радити, поштовати се и сарађивати.”

„Ја сам Тита осјећао као свог пријатеља. Његови насљедници нису жељели да га наслиједе. Да су то хтјели, они би били против рата, сачували би земљу. Они нису његови достојни насљедници.”

„Ја сам и сада Југословен, неки кажу југоносталгичар. Јесам, искрено. Сада жалим Југославију, јер је била земља свих. Поштујем Србију, као и Хрватску, Словенију, Македонију, Босну, али најдраже ми је било када смо били Југославија. Ми смо се интегрисали много раније него Европа, која ради на својој интеграцији, а на нашој дезинтеграцији.

Многи су инсистирали да изјавим како се осећам Србином. Ја никада нисам рекао ни да сам Србин ни да сам Хрват. Ја сам Југословен, Босанац, муслиман.”

„Ја се нисам престао бавити политиком и ислам не може без политике. Ја сам и даље потпредсједник одбора Савезне странке Југословена. Ја сам презаузет, али се надам да ће странка преживјети. Ја сам и даље Југословен и остајем у свим својим политичким оријентацијама за Југославију. Ми смо сви били Словени, они који су били ближи истоку постали су православци, а они који су били ближи римском царству прихватили су католицизам. Када су дошли Турци, прихваћен је ислам. Сви говоримо истим језиком али различитим нарјечјима. Ми смо сви браћа по крви и језику.”

„У то вријеме она је била најјача исламска заједница на европском континенту. Мислим да је то био један од разлога слома Југославије. Постојала је тежња и међународне заједнице да се муслимани ликвидирају. Да се ојача католичка Европа. Католичка Европа је хтјела да ликвидира комунизам, јер он није успио да сломи ни ислам ни православље. Срце тада најјаче исламске заједнице у Европи била је БиХ, зато је рат ту и био концентрисан. Отуд и договор Милошевића и Туђмана у Карађорђеву да на рачун Босне направе велику Србију и Хрватску. Ипак, преварили су се. И кад је Турска хтјела да Босна буде турска, Босанци су остали Босанци. Највећа грешка комуниста у СФРЈ је што нас све није учинила прије свега Југословенима.”

„Ја сам био пријатељ и са Слобом, и са Вуком Драшковићем, и са социјалистима и са демократама.”

„Ми нисмо били у добрим односима кад је он постао лидер. Био сам љут због неких његових изјава. Али касније, кад је он постао предсједник Општине Земун, муслиманска сиротиња ми је рекла да им је боље са Шешељем. Ја сам отишао и честитао му, и могу да кажем да смо постали пријатељи.”

„Не правим ја људе ни муслиманима нити их патријарх прави православнима, нити их папа прави католицима. Ми вјерујемо да је Бог један и да је Бог све нас створио на један исти начин. То је чиста, можда и једина права монотеистичка вјера, вјерујемо да је Бог све створио, вјерујемо да су људи сви постали од Адама и Еве, односно Адема и Хаве, вјерујемо да је један Бог све створио, вјерујемо у судњи дан, углавном у све оно у што вјерују богообјављене вјере, као и у Бога, анђеле, божје књиге, божје посланике... И забрањено је што је грешно, нарочито је забрањен тероризам по вјери, и то строго.”

„Никада нама овдје није било лако јер се на муслимане увијек гледало као на остатак турског, окупаторског времена. Као на ненародни елеменат, као на издајнике. Али ја сам овдје пуне тридесет и двије године и могу да кажем да сам углавном задовољан. Имам добар комшилук и добро окружење. Успјели смо да се разумијемо. Све то не значи да провокације не доживљавамо скоро свакодневно.”

„У сваком граду у Србији има муслимана, а само Београд, Ниш и Мали Зворник имају џамије. Зато и тврдим да нема никог коме је вјерско здање потребније него нама. Свака власт нам је обећавала много, али све је остало само на обећањима. Није нам враћена стара девизна штедња, која је већ враћена многим вјерским заједницама уз објашњење да је ријеч о новцу за легате, немамо ни ново мјесто за џамију, исто је са простором за медресу, са гробљем... да свако ко умре, ваљда има право и да буде сахрањен по правилима своје вјере.”

„Ја сам за то да влада закон, да Србија буде јака, демократска, да у њој живимо сви као људи у миру и слози, ми то цијелог живота заговарамо. Е сад, не могу ја да будем за то да буде само православље фаворизовано. Ја немам гроба, не могу ме сахранити кад умрем и нећу допустити да ме дјеца моја сахране овдје, нико да се не сахрањује овдје, јер то је недемократска земља. Ни мртвима не дају демократију. Могу ме сахранити и у Бугојну, или у Бањалуци, мени је свеједно, па ни Бањалука није дозволила да се муфтија бањалучки сахрани у Бањалуци, то је срамота Срба.”

„Он је покушао да одврати насилнике да не пале, али не знам ко их је наговорио. Ја вјерујем да то нису учинили добронамјерни Срби, људи који воле своју земљу, то су учинили они који не воле никога. Тако је зло учињено Србији, најстарији споменик културе у Београду је рушен.”

„Ја кажем да полиција зна, полиција гарантовано зна ко стоји иза паљења џамије. Тај полицајац који је мене зауставио да не уђем у џамију, тај који је молио неког преко мотороле да џамију не пали, тај зна ко је то злођело учинио. Видио сам да се знају, ја сам сигуран да полиција зна све. Ако то није био и договор њихов. Јер, министар полиције је рекао да не смију употријебити силу да би одбранили једну вјерску заједницу, јер ту није страдала само џамија, нападнута је ту медреса, управа заједнице, све је уништено.”

„Вјера је увијек била та која је надахњивала човјека да разумије другог човјека, она је та која нас учи да су границе наших слобода, слободе комшија, других људи. Само правилно схватање религије и њених извора може допринијети побољшању квалитета живота и међуљудских односа.”

„...било државног, било групног или појединачног. Људи треба да разговарају и да поштују права свих. Убијеђен сам да сам допринио да у Београду не буде терористичких акција у вријеме рата. Нас исламски свијет не помаже баш због тога што смо лојални Београду.”

Други о њему

„Наш отац има двадесет пет година шећера и шездесет шест година живота са чалмом у Кнез-Михаиловој. Ко уме да чита зна шта значи. Пролазио је кроз разне режиме и трауме, трпео свакојаке притиске и критике, стално био на ветрометини. Морао је непрестано да игра на жици, гледајући да се не замери никоме. А нападали су га и муслимани и православци. Једни су га звали ’љутом гујом у недрима’, други су тврдили да води полтронску политику која ипак неће сачувати ни његову џамију ни муслимане.”