Чим се монархична влада утврдила у земљи, она је одмах почела помишљати да распространи границе своје власти и ван Србије ... Мисао да се Босна и Херцеговина сједине са Србијом почела се ширити и у Србији и код тамошњег народа. То је било начело политике која је позната под именом Велика Србија.[1]
”
„
Ми велимо да је ова политика била ништавна стога што су против ње биле неодољиве препоне. Прва и најјача препона је назависна Црна Гора, која је на Херцеговину, Босну и Стару Србију гледала исто као и Србија, и која је, шта више, јасно тежила да оснује сасвим независну српску државу. Друга је снажна препона била властела босанска са њеним давнашњим правима. Добити Босну мирним путем, било је немогућно, ако се властели не ујамче њена старинска права; а то би значило оставити босанску рају у ропству као што је и била. На то се нија смела решити влада, која је ишла да "ослободи" браћу у Босни. Добити Босну ратом, то би значило изазвати социјалну револуцију у Босни, уништити домаћу аристокрацију, која тамо постоји од толико векова; а кад би се одушевљена раја ослободила од једним господара, да ли би се она слагала да дође под српске пандуре, капетане и остале господаре?[2]
”
„
Српски народ се с једне стране меша с Бугарима, с друге с Хрватима и с треће с Румунима, а два народа, Бугари и Хрвати, његови су најближи рођаци по крви и језику. Где су границе „сједињених Срба“, нове српске државе? То је тешко остварити, ако не желимо да се посвађамо са свим тим народима ... Српски народ нема никаквих географских или етнографских граница којима би био одређен као једна јединствена целина. Да би се створила држава од пет до пет и по милиона Срба, српски народ би морао да буде у непријатељском односу с Бугарима, Хрватима и Румунима. Морао би да преузме улогу освајача, како то Мађари данас чине.[3]
”
„
Родио сам се — без своје кривице. Крстили су ме и записали да припадам извесној вери и одмах с тиме натоварили на мене ред обвезаности — без мог одобрења. Увели су ме у друштво са извесним обичајима и законима, прописали ми правила за сваки корак у животу, не питајући да ли се ја слажем са тим правилима. Ако не признајем обичаје против којих се, може бити, буни мој ум и моје осећање, одмах вичу: „Квари морал, развраћа друштво!“ Ако устајем против закона који су, може бити, противни свим мојим појмовима о праву и који, може бити, одузимљу ми сва права личности човека, одмах вичу: „Бунтовник! Вежите га! Казните га!“ Мене притискују и даве са свију страна, а ја зар да немам ни толико права да речем: „Људи! Не давите и мене и себе. Има места за све нас. Само дај да се овако уредимо“.[4]
”
„
Преврат што га је учинила револуција у српском народу, тако је огроман, да ми данас управо не можемо ни да представимо његов прави значај. Није ту била само подела турско-државног земљишта, нити промена владе, већ је ту збрисана цела једна нерадна класа људи која је живела сасвим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање. Спахије, које су купиле десетак; јаничари, који су примали плату, држали ђумруке и занимали се званичним отимањем од народа; субаше и дахије, као паше и кадије, све је то ишчезло.[5]
”
„
Људи полуобразовани или лажно образовани, као што је већина наше интелигенције, сматрају као недостижну ”утопију” сваку нову напредну мисао, која тежи да покрене масу народа из свакидање гњилости и мртвила. А погледајмо просте сељаке у Срему како се код њих шири вера: да не ваља никад лагати, красти, трговати, убијати човека, па ни узети оружје у руке итд. Они то сматрају као нешто сасвим просто и природно, па се још чуде како други људи не могу то да схвате. Прво хришћанство ширило се код масе правог необразованог и сиромашног народа донде докле је оно било наука о љубави, братству и једнакости у животу, имању и т. д. код свију људи. А чим је оно постало религија дворова, војвода и књижевника, оно је изгубило своју природност и суштину, а остале су само голе форме и обреди. Тако је и са новим сувременим начелима. Њих разуме само сиротиња раја, маса простог народа, која својим црним рукама зарађује бели хлеб за горњу, образовану класу народа. Њој је баш оно природно, истинско и сасвим остварљиво што ”интелигенцији” изгледа или као нешто сасвим удаљено, или као сасвим неостварљиво.[6]
