Сви можеми изгинути али наше споменике морамо сачувати.
”
„
Па шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која у својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатише за рачун силних богаташа и аристрократије. Зар се ми смемо надати да ће нам просвећена Европа дати помоћ (...) Зар је њој стало до неколико милиона Срба и других Словена (...) Отресимо се старог немара, растресимо ланце нехата, приберимо се (...) На заједнички посао, пригрлимо општу ствар као своју рођену.
”
„
Данас сам последњи дан радила у заједничком атељеу а у понедељак почињем рад у атељеу самог Ажбеа и онда ћу још више показати свога талента. Овај рад ме толико прави срећном и задовољном, да не могу, мили мој оче, никада заборавити вашу доброту што ме пустите у свет да и ја покажем шта може таленат и вредноћа моја да учини. Радећи не осећам ни усамљеност ни тешкоћу растанка, уопште би имасте право кад сте ми казали да радећи лако ћу преболети и заборавити све вас... Волим толико уметност сликарства да ни по коју цену не бих напустила студирање. (...) Нашли су да сам рођени сликар пејзажиста (...) Ажабе, мој професор, хвалио ме и говорио о моме таленту (...) А други професор, Грабар, каже мојим колегама: то је изванредно колико г-ца Петровић има енергије и талента (...) изненађује ме и дивим се томе, јер то је ретко и код људи а камоли код женскиња.
”
„
Писала сам свима културним људима, великим Руским и Светским филозофима. Наше ствари сада прилично добро стоје у Европи, само што нам се ваља брзо спремити. Цела Србија ће се претворити у прави логор војнички, ми женске у том правцу исто тако радимо. Шаљем ти слику нашег женског митинга - Ти си свакако вредан а ја богме заборавих да сам сликар, политика ми је сву толико обујмила, да немам ни станка ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род. Осећање ратоборности није се угасило, не дају нам они тешки јауци са Дрине...
”
„
Сада сам села после цене ноћи скупљања по разбојишту претеклих нескупљених рањеника после јучерашњег страшног крвавог окршаја; нисам ни хлеба јела, толико је било посла око тога, да сам скоро пала од умора; целе ноћи смо их доносили, превијали; дерала сам и своју болничку кецељу и кошуља је дошла на ред... Завоја је понестало а ране страшне зјапе. Тиче се живота; ту се не обазире ни на шта, само дај, превијај, заустављај крварење, запуши ране, разлокане, да се кроз сломијена ребра назиру срца и плућа, а очи исколачене безумно од бола и страха пред смрћу.
”
„
Ево ту су ми у чашици љубичице које стигох да освежим у чашици хладне воде; узбрала сам их на гробу браће Рибникара где сам залутала са пољском својом болницом; то су два див јунака, гробови су им један поред другог.
”
„
... Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а овде за четири дана долазак четири хиљаде рањеника... Борбе су биле ужасне и очајне с наше стране, а и отпор Аустријанаца доводио је наше до беса. Па после шест дана успеха и напредовања преко Рожња, Милутиновог гроба, Милетина брда; газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених нашим рањеницима и рањеницима аустријских Словена, заустављамо се на Јагодњи, на коти 915 Бранковац, према Мачковом камену. Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4 000, ја мишљах полудећу од јада и чуда .... имала сам нервну кризу .... када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена ... сместила сам их у велики шатор ... отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: "Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше" .... господе зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију!... Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте ... али Мачков камен ипак паде, после свијух напора наших у руке Аустријанцима ... морадосмо се повући, јер нам је претила опасност да нас све заробе, нарочито завојиште — били смо сувише близу њих; морали смо све официре што пре евакуисати за Пећску — Ваљево ... силних познаника овде испратих до вечне куће. Мачков камен је постао други Говедарник ... Четврти прекобројни и Девети пук остали су потпуно без официра и командира ... Наш брат Влада сјајно се показао у овим борбама. Био је јуначан и храбар, хвале га сви. Чак ми га је хвалио и његов командант рекавши ми: "Можете се и ви и ми с њиме поносити, рањен је у леву руку, — али ће се свакако после неколико дана вратити у команду.
”
„
Сада прихрањујемо и евакуишемо рањенике и купимо их по јаругама. Рана има ужасних из думдум метака, тако да се згражавамо. Аустријанци мећу думдум метке чак и у митраљезе, а у пушке пола думдум, а пола обичних од осам милиметара, много крупнијих метака од наших. Ја издржавам умор прилично ... чекам писмо од вас ... оно би за мене много значило.
Миљковић, Љубица (2007). Надежда Петровић: избор слика из Народног музеја у Београду ; Збирка стране уметности, од 9. новембра, до 8. децембра 2007. године. Нови Сад: Музеј града Новог Сада. ISBN978-86-7367-030-6.
