Душан Зеленбаба
Душан Зеленбаба, бивши српски политичар у Хрватској.
Цитати
[уреди]„ | Ко год има двије краве, нека прода једну и купи пушку. – интервју книнским новинама, 1990. | ” |
„ | Ови тренуци пред којима смо сада су историјски тренуци српскога народа у Хрватској. А нису само у Хрватској. Ово су историјски тренуци опстанка српскога народа на територији Балкана и мислим да морамо прићи таквој теми искључиво као о таквом проблему. Ово што је понуђено – као нацрт амандмана – уопште се не морате трудити да пуно читате. Све и један је уперен директно против српског народа. Ми морамо схватити да сад постоји основна конфронтација. Конфронтација српског народа с једне стране и конфронтација хрватског народа. Докле год постоји ров између српског и хрватског народа – Југославије више нема. И немојмо се заваравати. Југославија је на издисају! Југославију српски народ носи у души и ми немамо никаквог разлога да доказујемо да смо за Југославију. Али је сад најважније спасење српског народа и мислим да треба у том смислу говорити. Ми морамо инсистирати и радити на томе да видимо Србе у Хрватској у једним новим и модерним политичким условима. Нама, господо, није лако. Јуче је овдје дошло врховништво редарства да покажу Србима да су моћ. А показали су – да су мали. Зато што је на улицу испред станице милиције изашао српски народ. Ми га нисмо звали. Изашао је сам. Да брани своју милицију! Има ли игдје у историји да народ брани полицију?! Ја са ове говорнице позивам Југославенску народну армију да се опредјели! Да ли је армија народа и народности Југославије или је нека васионска категорија?! Предлажем уједињење цијелокупног српскога народа. Предлажем посебно уједињење на територијама Хрватске. Рекао сам јуче господину секретару републичком на уво да је српски народ спреман и ако су спремни, да можемо у спортску битку.
Српски делегати, ово је отворена конфронтација. Ми против себе, дубоко сам сигуран, имамо један гори дио хрватског народа. Српски народ је спреман и способан да такву државу руши. Кренемо ли у рушење, онда ће видити колико Срба у Хрватској има. Да сви овдје присутни, кад се вратите својим кућама, заборавите на све подјеле! И да радите искључиво на обједињавању цијелога српства јер над српством се надвио мрачни облак! Али српски народ нико никада побједио није. И то имајте на памети. Ако се слажете са мном, ја сам спреман да изгине нас неколико за слободу наше дјеце. Ову државу која нам се нуди ми признати нећемо. И то не да је неће признати професор Рашковић, Јово Опачић, Милан Бабић или Зеленбаба. Него је не призна народ. А народ – ко ће побједити народ, господо моја? Ко може побједити васколики српски народ? Један прави народ који се почео враћати православљу – па још и то! Ма ко ће то побједити? Позивам да се ради свако у својој средини на обједињавању српства и да се спремимо да прогласимо аутономну српску област прије него ли они прогласе устав Хрватске! – говор другог дана након преговора у Доњем Лапцу, 10. септембра 1990. |
” |
„ | Драга браћо Срби, и сестре Српкиње, поштовани српски четници, доносим вам поздраве из Книна, из САО Крајине, са западних граница Србије, коју смо ми тамо спремни и одлучни да бранимо без обизира што још увек не знамо против којих снага треба да се бранимо.
Да ли су то усташе или ЈНА, која је јучерашњим чином, бацањем сузавца на српски народ, јасно ставила до знања кога штити и којим снагама припада. По мом дубоком уверењу, то је добро јер ће се јасно разграничити оне снаге које су на страни српског народа и оне снаге које желе зло и несрећу српском народу. Српска Крајина је, у једном политичком смислу, заокружена и осмишљена. Она није само Крајина коју сада сачињава САО, то је Крајина која се протеже и на Босну и чини некадашњу Војну крајину – која у свом пространству уоквирује око 2.700.000 Срба, и представља ону снагу српског народа која изван садашње Републике Србије чини да српски народ има будућност и снагу да своје историјске границе одбрани јер су оне заокружене српским гробовима и српском крвљу. У том погледу, ја сам сретан што се данас налазим на светој гори српског народа, која ће сасвим сигурно врло ускоро заузети оно место које јој и припада, за шта се изборио наш Чича. – говор на Равној гори, из часописа Погледи, маја 1991. |
” |