Пређи на садржај

Анри Барбис

Извор: Викицитат

Анри Барбис (франц. Henry Barby 1876—1935), био је француски новинар, књижевник, пацифиста, борац за социјалну правду и ратни дописник париског Журнала и других новина са српског ратишта за време Балканских ратова и Првог светског рата.

Цитати из Балканског рата

[уреди]

Ево како је Анри Барбис описао стање у Моравској сталној војној болници у Нишу средином октобра 1912.

„Болница у Нишу, луксузно и савремено опремљена на два километра ван града, налази се поред „Ћеле-куле“ светилишта где су сачуване лобање три стотине Срба побијених за време великог устанка... Лагано, дуги конвој стиже зелезницом. Болничари износе рањенике из железничких вагона и преносе их на носилима у оперљациону салу. Тужна поворка ... свих око пет стотина рањеника из овог крвавог воза су из Прве армије“.

Напрезања војног санитета Србије и Моравске сталне војне болнице у Нишу („ка којој су даноноћно хитали санитетски возови са фронта“) у Великом рату најбоље илуструје Анри Барби (новинар париског Журнала) у лето 1913.;

...„Пред долазак у Ниш где је штаб друге армије, генерала Степановића, морадосмо се зауставити да пропустимо нове санитетске возове који су се кретали у позадину. Има више од два сата како чекамо а возови нас с рањеницима непрестано мимоилазе. Набројао сам их на десетине. А има их још који чекају. Сиђемо с воза, да би само мало опружили ноге. Пред нама читав низ вагона од стотину метара дужине, напуњених рањеницима“..

Цитати из Првог светског рата

[уреди]

Као сведок бомбардовања и опсаде Аустроугарске војске Београда и храбре одбране српске војске, која се и поред више ултиматума о предаји, није предала, у једном од извештаја, Барби је написао:

„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по српским болницама, негују их исто тако као и Србе.”

Најпоразнији утисак на Анри Барбија оставило је иживљавање аустроугарских војника над женама које је он овако описао:

Велики број жена, од прабаба до унука, био је затворен у један хотел који је ускоро постао позориште најсуровијих сцена. Мајке, младе жене, младе девојке, све до малих девојчица, од једва десет година! Све су биле силоване. Оне које су давале отпор, или мајке које су молиле милост за своје ћерке и покушавале да их заштите, биле су ударане песницама, шутиране и тучене кундацима.

Још је горе било између Ваљева и Дрине, наводи Барби у овом цитату:

Становници Завлаке су ми показали лешеве осморо младих људи који су конопцима били везани један уз другог и који су избодени бајонетима. У Белој Цркви, преживели у селу, мучени очајем који никаквим речима не може бити описан, сахрањивали су четрнаест невиних жртава крвожедности Угара. Тих четрнаест девојчица, од којих најстарија није имала ни шеснаест година, биле су заклане и трбух им је распорен хладним оружјем.

Посебан утиса, према овом цитату на Барбија је оставио призор систематичности злочина:

Изгледа да је једини објекат аустријске војске био - уништење. Она је почела свој уништитељски посао још од самог уласка у Србију. Колико сам пута остао скамењен од ужаса пред резултатом убилачког пијанства, пожарима или садизмом тих војника који припадају једној великој земљи поносној на своју цивилизованост. Оно што је хтела Аустрија, велика и моћна нација која се бацила на мали народ, било је то да уништи Србију, обећавајући себи да ће то чинити систематски, огњем и мачем, затирањем и паљењем градова и села, али и тамањењем, масакром над српским народом. Она није оклевала јер је веровала да ће остварити свој криминални чин пре него што Србија уопште буде имала времена да се брани и објави цивилизованом свету ужас аустријског злочина.