1984

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu
1984-Big-Brother.jpg

Hiljadu devetsto osamdeset četvrta (1984.) je anti-utopijski roman engleskog pisca Džordža Orvela, objavljen 1949. godine. U priči, čiji je glavni protagonista Vinston Smit, se radi o Orvelovoj viziji totalitarne države koja, pomoću propagande, tajnovitosti, neprestane prismotre i teških kažnjavanja, ima apsolutnu kontrolu nad svakom radnjom i svakom mišlju svojih sunarodnika.

Prvi deo[uredi]

  • VELIKI BRAT TE POSMATRA (I.1)
  • RAT JE MIR
    SLOBODA JE ROPSTVO
    NEZNANjE JE MOĆ (I.1)
  • Pero mu je bilo sa uživanjem klizilo po glatkom papiru i ostavljalo za sobom, krupnim i urednim velikim slovima:
    DOLE VELIKI BRAT
    DOLE VELIKI BRAT
    DOLE VELIKI BRAT
    DOLE VELIKI BRAT
    DOLE VELIKI BRAT (I.1)
  • Kod Dva minuta mržnje stravično je bilo to što čovek nije bio primo ravan da se pretvara; naprotiv, bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi više nije bilo potrebno pretvarati se. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elektricitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u ludaka koji se kezi i vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktna, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe. (I.1)
  • Mržnja poraste do vrhunca. Goldštajnov glas se pretvorio u istinsko ovčje blejanje; za trenutak mu se i lice pretvori u ovčju glavu. Potom se ovčja glava pretopi u figuru evroazijskog vojnika koji se približavao, ogroman i grozan, s puškomitraljezom koji je neprekidno štektao, sve dok se nije učinilo kao da silazi sa površine ekrana u salu, tako da se neki iz prvog reda odista trgoše i pri biše uz naslone svojih stolica. No upravo u tom trenutku, izmamivši dubok uzdah olakšanja od svih prisutnih, neprijateljska figura se pretopi u lice Velikog Brata, crne kose, crnih brkova, puno snage i tajanstvenog mira, i tako veliko da je skoro ispunjavalo ceo ekran. Niko ne ču šta Veliki Brat govori. Bilo je to samo nekoliko reči ohrabrenja, onakvih kakve se izgovaraju u buci bitke, koje se pojedinačno ne daju razabrati, ali koje vraćaju sigurnost samim tim što su izgovorene. Zatim lice Velikog Brata ponovo izblede, a na njegovo mesto dođoše tri parole Partije ispisane masnim velikim slovima:
    RAT JE MIR
    SLOBODA JE ROPSTVO
    NEZNANjE JE MOĆ
No lice Velikog Brata se još nekoliko sekundi zadrža na ekranu, kao da je dejstvo koje je proizveo na očne jabučice svih prisutnih bilo previše snažno da bi smesta prošlo. Ženica pepeljaste kose beše se presamitila preko naslona stolice pred sobom. Sa drhtavim mrmorom koji je zvučao kao „Spasioče moj!”, ona pruži ruke ka ekranu. Zatim zagnjuri lice u šake. Bilo je očigledno da je izgovarala nekakvu molitvu.
Tog trenutka cela grupa ljudi poče skandirati, duboko, lagano i ritmički: „V-B!... V-B!... V-B”, bez prestanka, vrlo lagano, sa dugom pauzom između V i B — težak, mrmorav zvuk, nekako čudno divljačan, za koji se činilo da mu pozadinu sačinjavaju toptanje bosih nogu i pulsiranje tam-tama. To potraja skoro celih trideset sekundi. Taj refren se često mogao čuti u trenucima nesavladljive emocije. On je bio delom neka vrsta himne li mudrosti i veličanstvu Velikog Brata, ali, pre svega, čin samohipnoze, namerno gušenje svesti putem ritmičkih zvukova. (I.1)
  • Nikakve razlike nema u tome vodi li on dnevnik i dalje ili ne. Policija misli će ga uhvatiti, bilo kako bilo. Počinio je — počinio bi i da nije uopšte stavio pero na papir — onaj suštinski zločin koji je u sebi sadržao sve ostale. To se zvalo zlomisao. Zlomisao se nije mogla sakriti zauvek. (I.1)
  • Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju medu sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući:
    Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!
    (I.2)
  • Niko nije imao ništa svoje do onih nekoliko kubnih santimetara u lobanji. (I.2)
  • Ako svi zapisi pričaju istu priču — onda laž prelazi u istoriju i postaje istina. (I.3)
  • Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. (I.3)
  • Sastaćemo se na mestu gde nema tame. (I.6)
  • Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni. (I.7)
  • Ako uopšte ima nade ... ona je u prolima. (I.7)
  • Na kraju će Partija objaviti da su dva i dva pet. Bilo je neizbežno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog položaja. Njena filozofija je prećutno poricala ne samo vrednost iskustva nego i samo postojanje spoljne stvarnosti. (I.7)
  • Sloboda, to je sloboda reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi. (I.7)
  • Pod kestenom senke duge
    Prodadosmo jedno drugo.
    Jedno drugo bez kapare
    Prodadosmo za dve pare.
    (I.7)
  • Prošlost nije samo jedanput menjana nego neprestano. Najviše ga je mučilo, na neki košmaran način, to što nikad nije jasno shvatio čemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti koje da je falsifikovanje prošlosti bile su očigledne, ali krajnji motiv je bio nedokučiv. On ponovo uze pero i napisa:
Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZAŠTO. (I.7)
  • Zapita se, kao što se mnogo puta pre toga pitao, da nije on sam lud. Možda biti lud znači samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog čoveka. (I.7)
  • Život postaje borba, iz trenutka u trenutak, sa glađu ili hladnoćom ili neispavanošću, sa kiselinom u stomaku ili bolesnim zubom. (I.7)
  • Za svaku veću i impresivniju zgradu, ako bi se imalo moglo smatrati da je novijeg datuma, automatski se tvrdilo da je podignuta posle Revolucije, dok se sve što je očigledno bilo ranijeg datuma pripisivalo nekom nejasno određenom periodu nazvanom srednji vek. Zvanično se smatralo da iz vekova kapitalizma nije proizišlo ništa od vrednosti. Kao što se nije mogla doznati iz knjiga, istorija se nije mogla doznati ni iz arhitekture. Kipovi, zapisi, spomen-ploče, imena ulica — sve što je moglo osvetliti prošlost bilo je sistematski izmenjeno. (I.8)
  • Uvek su noću dolazili da hapse, uvek noću. Najpametnije je bilo ubiti se pre nego što im se padne u ruke. Neki su bez sumnje tako i radili. Mnogi od nestalih u stvari su bili izvršili samoubistvo. No bila je potrebna očajnička hrabrost da bi se čovek ubio u svetu gde se do vatrenog oružja i bilo kakvog brzog i sigurnog otrova nije nikako moglo doći. S nekim zaprepašćenjem on pomisli o biološkoj beskorisnosti straha, i bola, o izdaji tela koje se uvek koči upravo u trenutku kad se traži poseban napor. Da je delovao dovoljno brzo, mogao je ućutkati crnomanjastu devojku; ali je baš prevelika opasnost u kojoj se nalazio učinila da je izgubio moć da dela. Sinu mu da se u trenucima krize niko ne bori protiv spoljnog neprijatelja, nego uvek protiv svog sopstvenog tela. (I.8)

Drugi deo[uredi]

  • No postojala je i druga, bezumna mogućnost koja je neprestano podizala glavu iako je uzalud pokušavao da je potisne. Ta je mogućnost bila da poruka i nije od Policije misli nego od kakve podzemne organizacije. Možda Bratstvo ipak postoji! Možda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u ruci osetio komadić papira. Ono drugo, verovatnije objašnjenje palo mu je na pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak čak ni sad, mada mu je intelekt govorio da ta poruka verovatno znači smrt — čak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teškoćom je uspevao da mu glas ne zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.
    Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumatičnu cev. Bilo je prošlo osam minuta. Popravi naočare na nosu, uzdahnu i privuče preda se sledeću gomilu papira, sa onim komadićem na vrhu. Ispravi ga. Na njemu je, krupnim neveštim slovima pisalo:
    JA TE VOLIM
    (II.1)

Treći deo[uredi]

  • „Druže! Oficiru!” zavapi. „Nemojte me tamo! Zar vam nisam već rekao sve? Šta još želite da znate? Sve ću vam priznati, sve! Samo mi recite šta hoćete i odmah ću vam priznati. Napišite i potpisaću — što god hoćete! Samo ne sobu sto jedan!”
  • „Radite sa mnom šta god hoćete!” kriknu. „Već mi nedeljama ne dajete hrane. Dokrajčite me, pustite me da umrem. Streljajte me. Obesite me. Osudite me na dvadeset pet godina. Hoćete da vam izdam još nekog? Samo recite koga hoćete, učiniću sve što zatražite. Svejedno mi je ko, svejedno mi je šta ćete mu raditi. Imam ženu i troje dece. Najstarijem nema ni šest godina. Dovedite ih sve pred mene i zakoljite: stajaću i gledaću. Samo ne u sobu sto jedan.”
  • „‚Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost’”, poslušno ponovi Vinston.
  • Hoćeš da ti kažem zašto smo te doveli ovamo? Da te izlečimo! Da te učinimo normalnim! Molim te da shvatiš, Vinstone, da niko koga dovedemo ovamo ne izlazi iz naših ruku neizlečen! Nas ne zanimaju ti glupavi zločini koje si počinio. Partiju ne zanima otvoreni čin: jedino do čega je nama stalo jeste misao. Mi se ne zaustavljamo na tome da uništavamo svoje protivnike; mi ih menjamo.
  • Maska mu se navlačila na lice. Žica mu se očeša o obraz. A onda — ne, to nije bilo olakšanje, samo nada, sićušan komadić nade. Prekasno, možda prekasno. No samo jedno biće na koje može da prenese svoju kaznu — jedno jedino telo koje može da gurne između sebe i pacova. I poče izbezumljeno da urla, da ponavlja iz sveg glasa:
    „Džuliji! Džuliji! Ne meni! Džuliji! Svejedno mi je šta ćete joj! Iskidajte joj lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Džuliji! Ne meni!”
  • Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata. (III.6)

Prilog[uredi]