Čuang Ce

Kineski filozof Čuang Ce

Čuang Ce je bio kineski filozof koji je živeo u 4. veku p. n. e.

„Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek? Između čoveka i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari.”

„Čovek u snu pije vino, a ujutru plače i kuka. Čovek plače u snu, ali ujutro veselo kreće u lov. Dok sanja ne zna da je to san. U snu pokušava da razjasni san. Tek kad se probudi, shvata da je sanjao. Tako i nakon velikog buđenja shvatamo da je ovo veliki san. Budale umišljaju da su budni i da znaju da li su kneževi ili čobani. U stvarnosti, međutim, i vi i ja smo san. Štaviše, i sama činjenica da vam ja govorim da sanjate, sama za sebe je san... Veliki mudrac sposoban da pronikne u tu tajnu teško da će se pojaviti na ovom svetu i za deset hiljada godina.”

„Pretpostavite da sanjate da ste ptica. Vi zaista uzlećete u nebo. Pretpostavite da sanjate da ste riba. Vi zaista ronite u dubinu ribnjaka. Sudeći prema tome, niko ne može biti siguran da li smo mi — vi i ja, koji upravo sada i ovde govorimo o tome — budni ili tek sanjamo.”

„Mudracu nije stalo da zna zašto živi. Niti mu je stalo da zna zašto umire. On čak ni ne zna šta od toga dolazi pre a šta posle. Sledeći prirodni tok preobražaja postao je jedna određena stvar, sada jednostavno čeka dalji preobražaj. Pored toga, kada čovek prolazi kroz preobražaj, kako može biti siguran ne biva preobražen? A kada ne prolazi kroz preobražaj, kako može biti siguran da već nije preobražen?”

„Ljudima u snu duh luta, u budnom stanju tela im žure. Sve što susreću, upetljava ih. Dan za danom, koriste svoj duh za sukobe; nekad velike, nekad lukave, nekad sitničave. Njihovi mali strahovi su zli i drhtavi, veliki strahovi su jezivi i preplavljujući. Izleću kao strele iz samostrela, ubeđeni da su nadležni da sude o dobrom i lošem. Prianjaju uz svoj položaj kao bogom dani, sigurni da ih nosi ka pobedi. Blede kao jesen i zima i tako sahnu dan za danom. Dave se u onom što rade - ne možeš ih navesti da se vrate. Oni postaju mračni, kao zapečaćeni - takvi su ishodi njihovih poznih godina.”

„Život je ograničen, ali znanje nije. Ako ograničeno koristiš da bi dostigao bezgranično, bićeš u opasnosti. Još je opasnije ako to razumeš, a i dalje težiš znanju.”

„U kretanju, u radu, dete nema svrhe, nema namere.”

„Svet poznaje danas mnoga učenja o uređenju društva i države. Svaka škola smatra da je ona pronašla najbolje. Kad upitamo u kojoj se školi nalazi učenje starih mudraca, odgovor je da se nalazi u svakoj... Danas se svet nalazi u opštem rasulu... Mnogi filozofi ističu pojedine vidove problema i njih se drže. To je poput čoveka čija su pojedina čula ispravna, ali ne deluju zajedno... Tako učenjaci budućih vremena neće moći da uoče iskonsku jednostavnost sveobuhvatnog ni suštinu mišljenja starih mudraca. Tako se filozofija razbija i propada.”

„Različite teorije o dobroti i pravednosti, koje rađa razum, veštačke su i bolećive... poput tumora koji je, iako izrastao iz tela, protivan njegovoj prirodi... To su proizvodi lovaca za slavom.”

„Uzmimo da raspravljaš sa mnom. Ako ti mene potučeš, umesto da ja tebe potučem u raspri, da li ti nužno imaš pravo i da li ja nužno grešim? Ili, ako potučem ja tebe, a ne ti mene, da li sam nužno ja u pravu i da li ti nužno grešiš? Ima li jedan od nas pravo, a drugi krivo? Ili smo obojica u pravu ili obojica grešimo? Ni ti ni ja ne možemo znati, a drugi su u još većoj nedoumici. Od koga ćemo tražiti da ispovrti pravu odluku? Možemo zamoliti nekoga ko se slaže s tobom, ali pošto se slaže s lobom, kako može presuditi? Možemo zamoliti nekoga ko se slaže sa mnom, ali pošto se slaže sa mnom, kako može presuditi? Možemo zamoliti nekoga ko se slaže i s tobom i sa mnom, ali pošto se slaže sa obojicom, kako može presuditi? Možemo zamoliti nekog ko se razlikuje i od tebe i od mene, ali pošto se razlikuje i od tebe i od mene, kako može presuditi?”

„Stari su učitelji poslednje ishodište tražili u spoznaji. Što je bilo to ishodište? Oni su pretpostavljali stanje kad postojanje stvari još nije počelo. Time je zacelo dosegnuta krajnja tačka koju nije moguće prevazići. Sledeća je pretpostavka bila da stvari postoje, ali njihovo razlikovanje još nije otpočelo. Zatim se pretpostavljalo da u izvesnom smislu postoji razlikovanje, ali još nije ispoljena afirmacija ni negacija. S razvojem afirmacije i negacije iščezava tao.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 2

„Poteškoća je u ovome: spoznaja zavisi od nečega što se nalazi izvan nje da bi dokazala svoju ispravnost. Obzirom da je baš to od čega je zavisna neizvesno, kako onda mogu znati da ono što nazivam prirodom nije čovek, a ono što nazivam ljudskim da nije u biti priroda? Potreban je istinski čovek da bi postojala istinska spoznaja.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 6

Postoji red u haosu i sigurnost u sumnji. Mudrac je vođen tim redom i tom sigurnošću.

„Čamac se može skloniti u zatonu; mreža se može skloniti u jezeru; za njih se može reći da su sasvim bezbedni. Medutim, snažan čovek može da dođe u ponoć i odnese ih na leđima. Neuki ne vide, bez obzira koliko dobro sklanjali stvari - manje ili veće - uvek postoji mogućnost da se izgube. Ali ako svemir sklonite u svemir, više neće imati gde da se izgubi. To je velika istina stvari. Stoga mudrac pravi izlete u ono što se ne može izgubiti i ostaje zajedno s tim.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 6

„Noge patke su kratke, ali ako pokušamo da ih produžimo patka će osetiti bol, ždralove noge su duge, ali ako pokušamo da ih skratimo, ždral će osećati bol. Stoga ne treba da skraćujemo ono što je po prirodi dugo, niti produžavamo ono što je po prirodi kratko.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 8

„Čuo sam za ostavljanje ljudskog roda na miru, ali ne i za upravljanje ljudskim rodom. Ostavljanje na miru proizlazi iz brige da ljudi ne uprljaju svoju unutarnju prirodu i odbace svoj Te. Kad ljudi ne prljaju svoju unutarnju prirodu i ne odbacuju svoj Te, ima li potrebe za upravljanjem ljudskim rodom?”

— Knjiga Čuang Ce, glava 11

„U velikom početku postojalo je nebiće. Nije imalo ni bića ni imena, a iz njega je proizišlo Jedno. Kad je nastalo Jedno, postojalo je Jedno, ali još nije imalo oblik. Kad su stvari stekle ono čime nastaju, to je nazvano Te.”

— Knjiga Čuang Ce, gl. 12

„Oba ova učenja — da svet nije stvoren, ili da ga je neko stvorio — ne nadilaze svet stvari, pa su zato oba krajnje pogrešna ... Pretpostavka o poslednjem uzročniku ili o njegovom nepostojanju ostaje na istoj ravni sa svetom stvari, a s bezgraničnošću nema nikakve veze.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 15

„Veličina je bezgranična, vreme je beskrajno, stanja su prolazna, početak i kraj se ne mogu ustanoviti.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 17

„Ono što je prirodno, unutarnje je. Ono što je čovekovo, spoljašnje je ... Prirodno je da volovi i konji imaju četiri noge, stavljanje ulara konju na glavu ili uzice u gubicu vola, čovekovo je delo.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 17

„Prihvatiti sve podjednako, bez pretpostavljanja, bez sklonosti, to je neograničenost. Kad sve posmatramo jednako, šta je onda kratko, a šta dugo?”

— Knjiga Čuang Ce, glava 17

Tek nakon velikog buđenja shvatićemo da je ovo veliki san.

„Svemir je jedinstvo svih stvari. Ako postignemo to jedinstvo i poistovetimo se sa njim, onda su udovi našeg tela samo prah i blato, dok su život i smrt, kraj i početak samo smenjivanje dana i noći, koje ne može poremetiti naš unutarnji mir. Koliko ćemo se manje uzbuđivati zbog ovozemaljskog gubitka i dobitka, dobre i loše sreće!”

— Knjiga Čuang Ce, glava 20

„Izvan područja reči vlada saglasnost. Ta se saglasnost ne može dovesti do saglasnog izraza u rečima. Reči se nikad ne podudaraju potpuno s tom saglasnošću. Zato je potrebno snaći se bez reči. Ko razume taj govor bez reči, taj može čitav život govoriti, a da ne izusti ni reč, može čitav život ćutati, a ipak je govorio.”

— Knjiga Čuang Ce, glava 27

„Praviti razliku, znači praviti izvesnu konstrukciju. Međutim, konstrukcija je isto što i destrukcija. Za celinu ne postoji ni konstrukcija ni destrukcija, već se stvari usmeravaju jedinstvu i postaju jedno.”

„Ako je postojalo vreme kad je bilo ništa, onda je moralo postojati i vreme kad nije bilo ni toga ništa. To ništa je, dakle, nekad nastalo. Može li se onda reći da li ono pripada biću ili nebiću? Čak ni za reči koje sam upravo izgovorio ne mogu reći da li nešto znače ili ne znače ništa.”

„Pošto su sve stvari jedno, koji prostor ostaje za govor? Jedan plus govor čine dva. Dva plus jedan čine tri. Kad se odavde pođe dalje, čak ni najveštiji račundžija neće moći da dospe do kraja, a još manje običan svet! Ako idući od ničeg ka nečem možemo da dosegnemo tri, koliko ćemo više dosegnuti ako od nečeg idemo ka nečemu! Ne idimo dalje. Zaustavimo se tu.”

„Kako mogu znati da ljubav prema životu nije obmana? Kako mogu znati da onaj ko se boji smrti nije nalik detetu koje se izgubilo i ne zna da je na putu kući? ”

„Nebo, Zemlja i ja nastali smo zajedno, sve stvari sa mnom čine jedno.”