Ficroj Maklejn

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Citati[uredi]

„Tito je reagovao podjednako oštro na sve ono što bi se, u najširem mogućem smislu, moglo smatrati kao omalovažavanje nacionalnog dostojanstva Jugoslavije. Ovaj nacionalni ponos, palo mi je u oči, bila je neočekivana odlika čoveka za kojeg se činilo da će kao komunist biti na prvom mestu veran jednoj stranoj sili, Sovjetskom Savezu.[1]

„Moja je misija vojnog karaktera; rečeno mi je da politika spada u drugi plan; najvažnije je bilo ko se bori protiv Nemaca. U to nije bilo nikakve sumnje. Partizani, ma kakva bila njihova politika, borili su se protiv njih i to izuzetno uspešno, a četnici, ma kako gledali na njihove motive, uglavnom se nisu borili ili su se, pak, borili zajedno s Nemcima protiv svojih sopstvenih zemljaka.[1]

„Mi smo dobijali, kako je izgledalo, malo ili ništa zauzvrat za oružje što smo bacali četnicima, koje su količinski do sada mnogo više dobili od nas no partizani. U stvari, do sada su ga koristili protiv partizana, koji su se borili protiv Nemaca, i oni su smetali, a nikako doprinosili ratnim naporima. Prema tome, bilo bi logično, iz čisto vojnih razloga, da prestanemo da snabdevamo četnike i da sve raspoloživo oružje i svu opremu šaljemo partizanima.[1]

„Sada sam istakao g. Čerčilu i druge pojedinosti koje sam već izneo u svom izveštaju. Naime, po mom mišljenju, partizani će, bilo da im pomažemo ili ne, predstavljati odlučujući politički činilac u Jugoslaviji posle rata; da su Tito i drugi rukovodioci pokreta otvoreni i zakleti komunisti, i da će politički sistem koji uspostave neizbežno biti na sovjetskoj liniji i, po svoj prilici, veoma okrenut Sovjetskom Savezu.
Odgovor predsednika vlade razbio je sve moje sumnje.
— Da li nameravate — upitao me — da živite u Jugoslaviji posle rata?
— Ne, gospodine — odgovorih.
— Ni ja — reče. — A pošto je takav slučaj, ukoliko se manje vi i ja brinemo kakvu će vladu oni uspostaviti, utoliko bolje. To moraju sami da odlče. Ono što nas zanima je to, ko od njih nanosi više štete Nemcima?
Sećajući se kasnije ovog našeg razgovora bio sam ubeđen da je ovo bila ispravna odluka. Godine 1943. dostignuta je prekretnica u ratu, ali u tom trenutku to uopšte nije bilo jasno kao danas. U Italiji su se naše armije nalazile još uvek južno od Rima i sporo su napredovale. Iskrcavanje u Normandiji predstavljalo je samo daleki plan. Na Istočnom frontu, Nemci su još uvek stajali pred vratima Lenjingrada i Moskve. Američko učešće u ratu tek je uzimalo maha. Na Dalekom istoku, Japanci su još bili neporaženi. Ako smo želeli da obezbedimo konačnu pobedu i postignemo je bez nepotrebnog produžavanja prolivanja krvi i rušenja, onda nismo smeli dozvoliti da zapostavimo bilo kog potencijalnog saveznika. Kad smo bili sami 1941. godine, zahvalno smo prihvatili Rusiju za saveznika, ne ispitujući pobliže njen politički sistem ili okolnosti koje su je dovele u rat na našoj strani. Od tada smo činili sve što je u našoj moći da joj pomognemo u njenim ratnim naporima. Kad smo već jednom doneli ovakvu veliku načelnu odluka, odbijanje pomoći jugoslovenskim partizanima iz ideoloških razloga ne bi bilo logično. Isto tako ne bi bilo lako odbraniti takvu odluku iz ma kojih razloga, jer na taj način prepustili bismo sudbini, zbog dugoročnih političkih proračuna, hrabre ljude koji se, ma kakve bile njihove pobude, dobro i uspešno bore na našoj strani, u očajničkom koštacu protiv zajedničkog neprijatelja. Pored toga, u krajnjoj liniji, moglo se isto tako pretpostaviti da će konačno, možda, prevagnuti nacionalizam nad komunizmom. Na Balkanu su se i ranije dešavale čudne stvari.[2]