Tijana Grumić

Tijana Grumić, pisac i dramaturg.

Citati

„Uvek se zapitam da nisam odrastala tu gde jesam, da li bih uopšte pisala, i o čemu. Mene to hrani. Plakanje je izraz emocija i olakšanje.”

„Kada sam bila mala uvek sam verovala da ću se baviti naukom. Jako me zanimala arheologija i celu srednju školu sam provela na seminaru arheologije u Petnici, međutim, sticajem okolnosti mišljenje mi se pred upis na fakultet potpuno preokrenulo. Jedne godine na dramskoj sekciji, čiji sam član bila u srednjoj školi, nismo znali koji ćemo dramski tekst da radimo, pa sam ja ponudila da napišem nešto misleći da to nije mnogo komplikovano. Naravno, bilo je komplikovano, ali je bilo i strašno uzbudljivo. Nikada pre nisam ništa pisala, ni poeziju ni prozu, i ja sam, u stvari, počela da pišem tako što sam napisala dramski tekst. Onda sam shvatila da za to postoji i fakultet i rešila da vidim kuda to vodi i, evo, dovelo me dovde. I dalje mi je uzbudljivo da otkrivam i istražujem taj svet i nalazim nove načine da se kroz pisanje izrazim.”

„Oduvek imam problem sa tim što ne mogu ni da zamislim šta bih volela da se sa mnom desi u budućnosti, a još manje da to isplaniram. Jako cenim svaki sadašnji trenutak. Ipak, nadam se da u nekoj neodređenoj budućnosti, ako ništa drugo, i dalje pišem.”

„Neke stvari oko nas su tako strašne i velike, da, kada bismo ih stavili na scenu, one ne bi bile uverljive. Mislilo bi se da smo previše maštoviti, da se to ne dešava. I često je tako, ne samo u ovom trenutku, iako tome nažalost sada svedočimo. Ali, isto tako mislim da je zadatak pozorišta da preispituje te pojave, objašnajva ih, te na kraju i da pruži utehu i nadu. Mislim da je lepota pozorišta u tom živom kontaktu koje pozorište ima, koje, npr, film nema na taj način. To je ono dragoeno što pozorište daje, a drugo su nada i uteham, i domaštavanje sveta koji je bolji od onog u kojem živimo.”