Simon de Bovoar
Simon de Bovoar (franc.Simone de Beauvoir; Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja. Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra.
Citati[uredi]
„Želela bih da svaki ljudski život bude čista iskrena sloboda.
”— Krv drugih (“Le Sang des autres“), (1946)
„Govoreno je da ja odbijam da pridam važnost materinskom instinktu i ljubavi. To nije tačno. Ja sam jednostavno tražila da ih žene doživljavaju iskreno i slobodno, za razliku od toga da ih koriste kao izgovor i utočište, da bi se kasnije, kada emocije u njihovom srcu presuše, našle zarobljene u tom utočištu.
”— Moć stvari (“La Force des choses“), (1963) [1]
„Samopoznavanje nije garancija za sreću, ali se nalazi sa iste strane kao i sreća i može da pruži hrabrost da se za nju bori.
”— Moć stvari (“La Force des choses“), (1963) [1]
„Ja sam sebe iščupala iz bezbednog komfora izvesnosti svojom ljubavlju prema istini – i istina me je nagradila.
”— Svođenje računa (“Tout compte fait“), (1972)
„Postoji samo jedno dobro, a to je delati prema zapovestima sopstvene savesti.
”— Svi ljudi su smrtni (“Tous les hommes sont mortels“), (1946)
„To je istinska plemenitost. Daš sve što imaš, i nikada nemaš osećaj da te to išta košta.
”— Svi ljudi su smrtni (“Tous les hommes sont mortels“), (1946)
„Izgleda da ljudi današnjeg doba jasnije nego ikada osećaju paradoks svog stanja. Za sebe znaju da su vrhunac kome je svako delanje podređeno, ali ih hitnost reagovanja prisiljava da jedno drugo tretiraju kao instrumente ili prepreke, kao sredstva. Što je raširenija njihova moć nad svetom, to jače ih mrve snage koje ne mogu da kontrolišu. Iako su gospodari atomske bombe, ona je stvorena samo da bi ih uništila. Iako svaki čovek oseća prepoznatljiv ukus svog sopstvenog života, svako sâm se oseća beznačajnijim od insekta beskrajne zajednice ograničene Zemljinim granicama. Verovatno ni u jednoj drugoj epohi ljudska grandioznost nije bila sjajnija, niti je u ijednoj drugoj epohi ona bila besramnija.
”— Etika dvosmislenosti (“Pour une morale de l'ambiguïté“), (1947), deo I [2]
