Radomir Putnik
Radomir Putnik (12/24. januar 1847 — 17. maj 1917) je bio srpski vojvoda. Tokom svoje bogate vojničke karijere bio je dva puta načelnik Glavnog generalštaba, pet puta Ministar vojni i načelnik Štaba Vrhovne komande Vojske Kraljevine Srbije u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Citati[uredi]
„Iz istorije znamo, gospodo, da smo mi kada god je Rusiji bilo dobro i kada god se ona nije nalazila u nevoljnim prilikama, mogli računati svagda na njenu pomoć. Kada god je ona bila u nevoljnim prilikama, kao što je bio taj japanski rat, za nas je bilo vrlo nezgodno, pa se možda postavljalo i pitanje našeg opstanka. Dokle god smo mi mogli da računamo na snagu Rusije, na njenu slobodu akcije, mi nismo imali da zebemo od neprijatelja. Čim se ona zaplela u jedan nezgodan rat, sasvim je opravdano bilo što smo zebli o našem opstanku i što smo se počeli naglo utvrđivati na turskoj granici, odakle je bilo ponajveće zebnje i sumnje.”
„Ostavite to, gospodine Mišiću, u ratu se mnogo štošta i gore dešava.”
„Ja na to nikako ne mogu da pristanem, a Vi, ako od toga ne odustanete, molim Vas da me odmah smenite sa dužnosti, jer ste Vi neprikosnoveni, a ja za to ne mogu da podnesem odgovornost.”
kada je dobio naređenje da ostavi Šumadijsku diviziju prvog poziva u Sremu.
„Njegovo (Živojina Mišića) je mišljenje jasno i određeno. Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti odlaganja i gde je kolebanje opasno. Iako jak individualist, ne iskače van kruga delatnosti dok same prilike to ne izazovu.”
„Čovka je u opasnosti da bude izgubljena. Jedini je način da se ona spase, da neprijatelja napadnete u pravcu Županjac-Pepeljevac.”
„Nisam ja kriv što je prestonica postavljena na mestu gde treba da bude granična karaula.”
„Nj. V. Kralj, diveći se nadčovečanskim naporima i klanjajući se silnim žrtvama naše vojske, šalje svim oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima svoju najsrdačniju zahvalnost tvrdo uveren da će oni svi, sa obrazovanom svetu poznatom žilavošću, i dalje istrajati na braniku Otadžbine, očuvati čast, slavu, ime i budućnost Srbije, prinoseći i poslednje žrtve na oltar zavetnih ideala ujedinjenja Srpstva, ostavljajući potomstvu nečuvene primere junaštva.”
„Prema sadašnjoj situaciji potrebno je da vašu napadnu akciju ubrzate što je moguće više, te da se neprijatelju ne da vremena da Beograd dobro utvrdi i da privuče pojačanja. U protivnom, trebaće nam mnogo vremena i žrtava da Beograd zauzmemo, a sem ovog mogu se prilike promeniti na našu štetu.”
„Na severnom frontu neprijatelj je svojim levim krilom zauzeo Svilajnačke položaje, a desnim krilom ispred Kragujevca. Na istočnom frontu morali smo napustiti Negotin, Zaječar, Knjaževac, Pirot i Vranje. U Novim oblastima neprijatelj jačine tri divizije drži prelaze na Karadagu, a ugrozio je i Skoplje i Kačanik. Kosovo je u opasnosti, a i veza sa Bitoljem i Dračom. Ako uopšte general Saraj misli i želi da nam pritekne u pomoć, onda je to momenat sada, i to što pre.”
„S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim potrebama. Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika.”
„Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam - sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli - i boleće me do groba.”
