Pohvala ludosti

Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski.

Citati

„Pravo da vam kažem, ja prezirem mudrace koji proglašuju najvećom budalom i bestidnikom onoga koji se sam hvali. Neka takva čoveka smatraju koliko hoće ludim, moraju priznati da je pristojan. Jer šta je pristojnije nego da Ludost trubi sama o svojim zaslugama i da sama sebi peva slavopojke?”

„Koji će čovek, molim vas, navući bračni jaram sebi na vrat, ako samo, kao što obično čine filozofi, prethodno proceni nezgode zajedničkog života?”

„Iz te moje pijane i vesele igre rađaju se, dakle, veliki filozofi i njihovi sadašnji naslednici monasi i kraljevi u purpuru i pobožni sveštenici i triput svete pape; i, najzad, čitava četa pesničkih božanstava čiji je broj tako golem da Olimp, koji je vrlo prostran, jedva može da ih primi.”

„Uostalom, pošto je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića (unčice) razuma.”

„Priznajem da ima ljudi, osobito staraca pijanica, kojima je više stalo do boce nego do ženice i koji najviše uživanja nalaze u pijankama. Da li se uopšte može prirediti kakva sjajna gozba bez žena, o tome neka sude drugi; ali je izvesno da baš ništa ne može biti prijatno ako se ne začini ludošću.”

„Sve u svemu, bez moga posredovanja ne bi bilo nikakva društva koje bi oživljavalo veseljem i nikakve veze koja bi dugo trajala: narod ne bi mogao dalje podnositi kralja, gospodar slugu, sobarica gospođu, učitelj učenika, prijatelj prijatelja, ni žena muža, ni vlasnik zakupca, sused suseda, domaćin gosta, ako ne bi jedan drugog čas varali, čas se jedan drugom ulagivali, čas jedan drugome pametno popuštali; ako se ne bi, jednom rečju, naslađivali nekim medom Ludosti. Znam da vam to izgleda preterano, ali ćete čuti još veće stvari.”

„Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugoga ako mrzi sebe sama?”

„Nekako bi se još i podnelo kad bi filozofi bili nesposobni samo za vršenje javne službe, gde se snalaze kao magarac kad svira na liri! Ali oni još manje vrede u vršenju dužnosti privatnog života. Pozovi mudraca na gozbu, i on će pomutiti raspoloženje gostiju ili svojim sumornim ćutanjem ili neprekidnim postavljanjem sitnih i dosadnih pitanja. Povedi ga na igranku, pa će ti skakutati kao kamila. Povedi ga na javnu predstavu, i on će izrazom lica pomutiti veselje naroda i, kao mudri Katon, biće prisiljen da ode iz pozorišta, jer ne može da odagna svoju mrku ozbiljnost. Ako vodiš razgovor, on lupi iznebuha kao onaj vuk iz basne. Ako treba nešto da kupi, da sklopi kakvu pogodbu, ukratko, ako treba da uradi nešto bez čega svakodnevni život ne može teći, reći ćeš da takav filozof liči na panj, a ne na čoveka. U toj meri je on, takav da ne može koristiti ni sebi, ni otadžbini, ni svojima, jer je neiskusan u svim običnim stvarima, a u mišljenju i navikama potpuno se razlikuje od naroda.”

„Da kažem nešto o nauci i umetnosti. Šta je podsticalo ljude da pronalaze i ostavljaju potomcima, kako oni misle, tolika izvanredna dela? Zar ne žeđ za slavom? Ti luđaci nad luđacima misle da ne treba da se čuvaju ni noćnog bdenja, ni znoja, ni gladi da bi postigli ne znam kakvu slavu koja je, u stvari, prazna utvara. Ali ne zaboravite da Ludosti dugujete zahvalnost za tolike udobnosti u životu i, što je ponajlepše, možete se koristiti glupošću drugih.”

„Istina, na najvišoj su ceni među naukama one koje se najviše približuju svakidašnjem razumu, tj. ludosti. Teolozi gladuju, fizičari se smrzavaju, astrolozima se svet smeje, a dijalektičare prezire, samo lekar vredi koliko mnogi drugi zajedno. Ukoliko je, pak, koji lekar veća neznalica, drskiji i lakomisleniji, utoliko ga više cene prvaci sa zlatnim ogrlicama. Jer lekarska služba, osobito kako je većina danas vrši, nije ništa drugo do naročit vid ulagivanja, baš kao i retorika.”

„Ja vidim da je Priroda zaista usadila Samoljubivost kako u svakog čoveka tako i u sve narode, skoro i u svaki grad. Došlo je do toga da Britanci, na primer, prisvajaju lepotu, muzički dar i dobru trpezu; Škoti se hvale svojim plemstvom, srodstvom s kraljevskom lozom i misle da su oštroumni dijalektičari; Francuzi su ponosni na uglađeno držanje: Parižani potpuno prisvajaju hvalu za teološku nauku; Italijani zahtevaju prvenstvo u književnosti i govorništvu, i svi laskaju sebi da jedino oni na svetu nisu varvari; u toj vrsti srećne prostodušnosti prvo mesto drže Rimljani, koji još i danas s velikim uživanjem sanjaju o slavi negdašnjeg Rima; Mlečani se tope od miline zbog tobožnje plemenitosti svoga roda; Grci smatraju da su pronašli nauku i hvale se slavnim imenima starih heroja; Turci, i čitava hrpa ostalih pravih varvara, prisvajaju preimućstvo u veri i ismejavaju hrišćane kao praznoverne. Najsmešniji su Jevreji koji neprestano očekuju svoga Mesiju, ali se još i danas grčevito drže svoga Mojsija; Španci ne priznaju ratnu slavu nikom drugom do sebi; Nemci se ponose vitkim rastom i pronalaskom magije.”

„Nesreća je, kažu, biti varan, ali je još veća ne biti varan. U velikoj su zabludi oni koji misle da čovekova sreća leži u stvarnosti; ne, ona zavisi od mišljenja. Zbog toga u životu ima toliko tamnih i raznorodnih stvari da je prosto nemogućno pronaći jednu pouzdanu istinu, što su pravilno naglasili moji akademici, koji su među filozofima najmanje oholi; pa čak ako se i pronađe kakva istina, ona često ide na štetu životne sreće.”

„Među naučnim pozivima prvo mesto prisvajaju poznavaoci prava. Nema bića pod suncem koje je tako samo sobom zadovoljno kao pravnik. U stvari, njihov je rad običan Sizifov posao, jer u jednom dahu istresu silesiju zakona, bez obzira na to da li se odnose na određenu stvar, i slažu glose na glose, mišljenja na mišljenja i tako stvaraju uverenje da je pravna nauka najteža od svih. Oni misle da je sve ono za šta je potreban trud već samim tim slavno.”

„Stara izreka glasi: »Mrzim druga u piću koji se svega seća.« A ja vam kažem: »Mrzim slušaoca koji se svega seća.« Stoga ostajte zdravo, slavni poklonici Ludosti, pljeskajte, živite, pijte!”