Nikolaj II Aleksandrovič

Nikolaj II Aleksandrovič (6/18. maj 1868 — 17. jul 1918) bio je poslednji imperator sveruski, kralj Poljske i veliki knez Finske. Vladao je od 20. oktobra/1. novembra 1894. do 2/15. marta 1917. godine. Krunisan je 1896. godine. Vladavinu je okončao abdikacijom tokom Februarske revolucije.

Citati

„Nisam spreman da budem car. Nikada nisam želeo da to postanem. Ne znam ništa o poslu vladanja. Nemam pojma ni kako da razgovaram sa ministrima.”

„Sačuvaću princip autokratije čvrsto i nepokolebljivo kao moj pokojni otac.”

„Nikada, ni pod kojim okolnostima, neću pristati na reprezentativni oblik vladavine jer ga smatram štetnim za ljude koje mi je Bog poverio na brigu.”

„On [Raspućin] je samo dobar, religiozan, prostodušni Rus. Kada sam u nevolji ili sam pod sumnjom, volim da razgovaram s njim, i uvek se posle toga osećam u miru sa sobom.”

„Pozdravljam vas u ovim značajnim i teškim vremenima koja Rusija doživljava. Nemačka, a posle nje Austrija, objavila je rat Rusiji. Ovakvo uzdizanje patriotskog osećanja, ljubavi prema svojim domovima i privrženosti Prestolu, koji je kao uragan zahvatio našu zemlju, služi u mojim, a mislim i u vašim očima, kao garancija da će naša Velika Majka Rusija pomoć Gospoda našeg da rat uspešno završi. U ovom ujedinjenom izlivu naklonosti i spremnosti na sve žrtve, pa i na sam život, osećam mogućnost da ojačamo svoju snagu i tiho i sa poverenjem gledam u budućnost.”

„Usred velike borbe protiv tuđinskog neprijatelja, koji se tri godine trudio da porobi našu zemlju, ugodilo se Bogu da nanese Rusiji novo i bolno iskušenje. Novonastali narodni nemiri u unutrašnjosti ugrožavaju uspešan nastavak tvrdoglave borbe. Sudbina Rusije, čast naše herojske vojske, dobrobit našeg naroda, celokupna budućnost naše drage zemlje, pozivaju da se sukob, bez obzira na žrtve, odvede do trijumfalnog kraja. Surovi neprijatelj čini poslednji napor i blizu je čas kada će ga naša hrabra vojska, zajedno sa našim slavnim saveznicima, slomiti. U ovim odlučujućim danima u životu Rusije, smatramo svojom dužnošću da učinimo sve što možemo da pomognemo našem narodu da se okupi i ujedini sve svoje snage za brže postizanje pobede. Zbog toga mi, u dogovoru sa Državnom Dumom, smatramo da je najbolje da se odreknemo prestola Ruske Države i položimo Vrhovnu vlast. Ne želeći da se odvojimo od svog voljenog sina, predajemo naše nasledstvo našem bratu, velikom knezu Mihailu Aleksandroviču, i dajemo mu blagoslov da sedne na tron Ruskog carstva. Naređujemo našem bratu da vlada u jedinstvu i harmoniji sa predstavnicima naroda na principima koje oni žele da uspostave. Na to treba da se obavezuje zakletvom u ime naše voljene zemlje. Pozivamo sve verne sinove Otadžbine da u ovom času nacionalne nevolje ispune svoje svete obaveze prema svojoj zemlji poslušnošću Cara i pomognu njemu i predstavnicima naroda da Rusiju izvedu iz položaja u kojem se nalazi. , i da je povede na put pobede, blagostanja i slave. Neka je Gospod Bog u pomoći Rusiji!”

„Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori težiće tom cilju. Ako, pak, i protiv naše najiskrenije želje ne uspemo, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno da ni u tom slučaju Rusija neće napustiti Srbiju.”