Mihail Bakunjin

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Citati iz književnih dela[uredi]

Bog i Država (1882.)[uredi]

Dok god verujemo da mu dugujemo apsolutnu poslušnost, a pokraj Boga i nema druge apsolutne poslušnosti, neminovno ćemo se morati pasivno i bez ikakva otpora podvrći svetom autoritetu njegovih posrednika i izabranika: mesijama, prorocima, božjom voljom nadahnutim zakonodavcima…, predstavnicima i službenicima dveju najvećih institucija koje nam se nameću kao određene božjom voljom da upravljaju ljudima: crkve i države.

Država je autoritet, snaga, ona je razmetanje i opčinjenost snagom. Ona se ne dodvorava i ne nastoji preobratiti: svaki put kad se umeša čini to nerado; u njenoj prirodi nije da uverava, nego da se nameće i prisiljava. Ma koliko se trudila, ne može prikriti svoje delovanje zakonitog oskrvnitelja ljudske volje, stalnu negaciju ljudske slobode. Čak i kad naređuje dobro, škodi mu i upropaštava ga upravo zato što to naređuje, a svaka naredba izaziva i podstiče opravdan otpor.

Nije li osnova hrišćanskog kulta i prvi uslov spasenja odricanje ljudskog dostojanstva i preziranje tog dostojanstva u prisutnosti božanske veličine? Hrišćanin nije čovek u tom smislu da nema svesti o ljudskosti i budući da ne poštuje ljudsko dostojanstvo u sebi, ne može ga poštovati ni u drugome.

Hrišćanin može biti prorok, svetac, sveštenik, kralj, general, ministar, funkcionar, predstavnik bilo koje vlasti, žandar, krvnik, plemić, buržuj koji izrabljuje ili podređeni seljak, silnik ili potičinjeni, ali nema prava da se naziva čovekom, zato što čovek stvarno postaje tek onda kad poštuje i voli ljudskost i slobodu svih, i kad njegovu slobodu i ljudskost poštuju, vole, podstiču i stvaraju svi ostali.

Božji je zakon savršeno izražen ovom hrišćanskom maksimom: “Volećeš Boga više nego samoga sebe, a bližnjega isto kao sebe,” što implicira žrtvovanje sebe i svog bližnjega Bogu. Možda je žrtvovanje sebe ludost; ali žrtvovanje svog bližnjeg je s ljudskog gledišta apsolutno nemoralno.


Revolucionarni katekizam (1866.)[uredi]

Revolucionar je raskinuo svaku vezu s građanskim poretkom i s celokupnošću civilizovanog sveta, kao i sa zakonima, tradicijama, moralom i običajima koji u tom društvu postoje. On je nepomirljivi neprijatelj toga društva, a ako uza sve to i dalje u njemu živi, to čini jedino s ciljem da ga što temeljitije uništi.

Revolucionar prezire javno mnenje. Prema postojećem društvenom moralu i prema njegovim normama gaji isključivo mržnju.

Priroda pravoga revolucionara isključuje svaku vrst romantičnosti, senzibilnosti, zanosa ili oduševljenja. Ona isto tako isključuje svaki osećaj lične mržnje ili osvete.

Revolucionar može i mora često živeti u krilu društva, s ciljem da pridonese njegovoj nemilosrdnoj destrukciji. U tom slučaju nužno je da stvori o sebi takvu sliku koja će biti potpuno drugačija od onoga što on u stvari jest.

Celo to sramotno društvo deli se na nekoliko kategorija. Prva kategorija obuhvata one koje treba odmah i bez odlaganja ukloniti. Druga kategorija obuhvata one koje ćemo privremeno ostaviti na životu, a kojih će delovanje izazvati u narodu bes i neminovnu pobunu. Trećoj kategoriji pripadaju mnogobrojne zveri na visokim položajima, individue koje se ne ističu ni inteligencijom ni energijom, no koje zahvaljujući svojem položaju poseduju bogatstva, veze, uticaj i moć. Njih treba iskorištavati svim mogućim sredstvima, uhvatiti ih u naše mreže, lišiti ih prisebnosti duha, prodreti u srž njihovih prljavih tajni i time ih pretvoriti u naše robove.


Pariška komuna i pojam države (1871.)[uredi]

Država nikada ništa drugo ne zastupa nego prvenstvo pojedinaca, temeljeno na robovanju svih ostalih.

Poštovanje autoriteta je sudbonosni proizvod religijskog odgoja, tog istorijskog izvora sve nesreće, izopačenosti i slugovanja naroda.

Čovek uvek lako veruje onome što želi i što se ne suprotstavlja njegovim interesima. Svejedno koliko on inteligentan i obrazovan bio, njegova ljubav prema samom sebi i želja da živi sa svojim susedima i uživa njihovo poštovanje uvek će delovati tako da veruje ono što mu je ugodno i korisno.

Politika se može sažeti u sledećem pravilu: “Narod treba držati u jarmu na takav način i opljačkati ga da on ne jadikuje glasno o svom usudu, da ne zaboravi da sluša i da nema vremena da misli na otpor i pobunu.

Ogromna većina ljudi živi u opoziciji sa samim sobom i u stalnom nesporazumu; oni to najčešće ne primećuju, dok ih neki izvanredan događaj ne otkine iz njihove uobičajene opuštenosti i prisili ih da posmatraju sami sebe i svoju okolinu.


Federalizam, socijalizam i antiteologizam

Dve sile slične po jakosti, a istovremeno tuđe jedna drugoj ne mogu koegzistirati a da se međusobno ne uništavaju.

Nekog možemo uveriti samo u ono u što smo i sami čvrsto uvereni, a najbolji su ljudi upravo oni koji su najmanje uvereni u svoju vlastitu vrednost. No i kad su toga svesni, obično im je mrsko da u to druge uveravaju. Naprotiv, zli i slabo nadareni ljudi, koji su uvek zadovoljni sobom, ne štede reči kojima bi sebe glorificirali.

Autoritet koji mase priznaju i poštuju može imati samo tri porekla: silu, religiju ili delovanje nekog nadmoćnog uma.

Nema ništa opasnijeg za čovekov lični moral od navike zapovedanja. Najbolji, najinteligentniji, najnesebičniji, najplemenitiji i najpošteniji čovek neizbežno i uvek će se pokvariti pri tom poslu.

U intelektualnom i moralnom svetu, kao i u fizičkom svetu, postoji samo pozitivno; negativno ne postoji, ono ne sačinjava neko zasebno biće i nije ništa drugo nego više ili manje znatno smanjenje pozitivnog. Tako, npr., hladno je tek jedno svojstvo topline, ono nije ništa drugo nego relativna odsutnost, odnosno veliko smanjenje topline! U intelektualnoj sferi glupost je tek slabost uma, a u moralu zlonamernost, pohlepa i kukavičluk nisu ništa drugo doli dobronamernost, darežljivosti i hrabrost svedeni, ne na nulu, već na jednu vrlo malu količinu.


Državnost i anarhija[uredi]

Narodni ustanak, po samoj svojoj prirodi stihijski, kaotičan i okrutan, uvek pretpostavlja veliko uništavanje i žrtvovanje svojega i tuđega vlasništva.

Takvo je rušenje nespojivo s buržoaskom svešću, s buržoaskom civilizacijom jer je čitava izgrađena na fanatičnom obožavanju vlasništva.

Očajanje je jedak, pomaman osećaj. U očajanju niko ne može dugo ostati, ono brzo dovodi čoveka bilo do smrti, bilo do akcije.

Buržoazija se u svim evropskim zemljama više od svega ostalog boji socijalne revolucije te zna da od te oluje za nju nema drugog utočišta osim države, pa zato uvek želi i traži po mogućnosti što jaču državu ili, jednostavno rečeno, vojnu diktaturu; a kako bi lakše prevarila narodne mase, ona želi da ta diktatura bude zaodjevena u forme narodnog predstavništva koje bi joj omogućile izrabljivanje narodnih masa u ime samog naroda.

Naučnik je već po svojoj biti sklon svakoj umnoj i moralnoj pokvarenosti, a njegov glavni porok jest preterano uzdizanje svog znanja, svoje vlastite pameti i prezir prema svima koji ne znaju.

Vlast utiče jednako nemoralno na one koji je nose, kao i na one koji su primorani da joj se pokoravaju. Pod njenim kužnim uplivom jedni postaju častohlepni i gramzljivi despoti, eksploatatori društva u svoju ili stalešku korist, a drugi postaju robovi.

Jednom iznesena ideja prestaje biti vlasništvo pojedinca. Druga je stvar ako bi se prepisivale jedna ili nekoliko stranica – to bi bila krađa i dokaz umne nesposobnosti pisca koji nije mogao probaviti preuzete ideje i reprodukovati ih vlastitim umnim radom u samostalnom obliku. Tako rade samo ljudi bez umnih sposobnosti i slavohlepno-nepošteni, vrane u paunovom perju.