Milomir Glavčić

Milomir Glavčić je srpski dobrotvor iz Kanade.

Citati

„Nemojte samo da od države tražite pomoć, zapitajte se šta ste vi učinili za državu. Ni ja od kanadske države nisam dobio ništa, sve sam morao sam, ali sam, pošto sam uspeo u biznisu, kanadskoj državi do sada platio bar 20 miliona evra poreza. Zato, dragi moji Srbi, manje odmora i hlada, a više rada.”

„Kada sam bio mlad bio sam više gladan nego sit, a kada sam za rad stasao radio sam da imam za sebe ali i za druge. Nekako oduvek sam težio da drugima pomognem. Takav se kažu, čovek rodi. No, mislim da se takav može i postati. To znači da se ne treba ponašati samoljubivo, da ni danas kada ste mladi, a i sutra kada dođete u ozbiljne godine, ne budete među ljudima a da samo o sebi mislite. Morate obratiti pažnju na druge, na komšije, rođake, prijatelje, sugrađane, sunarodnike.”

„Seljak, znaš kako je na selu. Radilo se puno. Bio sam bez roditelja, radilo se dan i noć, kod imućnih gazda. Kad sam se umorio, otišao sam u Beograd da izučim neki zanat. Tu me je dočekao i Drugi svetski. Vratio se nazad, ostao tu neko izvesno vreme, odslužio vojsku, a onda sam rešio da odem iz zemlje. Prvo za Grčku, odatle za Italiju i igrom sudbine, došao do Kanade. Tu sam odlučio da zasučem rukave, da stvorim nešto sa ove dve šake i poštenim radom. Uspeo sam da stvorim nešto za sebe, za svoju familiju, a uspeo sam i da pomognem moj narod, moju rodbinu, moje ljude u Srbiji, to mi je bila želja i to sam postigao.”

„Čovek kad je gladan, to nikad ne zaboravlja. Ima jedna priča iz doba rata, vraćao sam se iz Beograda put Kraljeva. I sad, sedne pored mene neki gospodin, dasa, a ja tako, u ćoškiću nekom sedim. Umeren, ne priča mnogo. Uzme ti on tad tašnu, otvori je, pa izvadi parče hleba, jedno jaje. Uze ti on to parče hleba, prine ga ustima, kad ođednom, izvadi ga iz usta i zapita me "Da li si gladan?". A ja tri dana nisam jeo. Uprljan, šegrt, sav prljav i razmazan. Dao mi je tad parče hleba i jedno jaje, pa veli "Na ovo, prevari glad". Nekako mi je ta njegova dobra duša ostala urezana u sećanju. Pomislio sam odmah kako bih voleo da sam takav, da sam ja taj čovek jednog dana, da ja podelim ljudima hranu i da im pomognem. Da sam ga ikada ponovo sreo, dao bih mu pola onoga što sam zaradio. Odatle je sve poteklo, a i po prirodi sam bio takav, radan i uvek željan da pomognem.”

„Nekako se osećam da sam pobegao od svog naroda. Volim ja moj narod, pomogao sam 100 osoba i danas i ranije koje ne bih pomogao da sam tamo. Znači odužio sam se nešto.”