Duboka starost je kazna, mada nije loše živeti (...) Zašto se moja knjiga zove "Životić"? Zato što svi mi živimo neke svoje male živote. I neću da sednem, moram još da hodam po zemlji. Imam dva praunuka, Marka i Danila. I tri unuke. A u životu moraš imati i sreće. Ja je jesam imala. Imala sam i dobre učitelje u velikim teatrima, nekako mi je išlo... Danas najradije gledam kroz prozor da vidim brezu koju je posadio moj sin, lepu i visoku. Kao da njega gledam... Hvala vam ljudi što volite pozorište.[1]
”
„
Normalno je da se radi, pisano je da se igra! Bez obzira na to kad, gde i ko. Šta je najvažnije? Dobro čitati tekst, polako i više puta. Kako? Vreme vam sve određuje.[1]
