Marina Cvetajeva, puno ime Marina Ivanovna Cvetajeva (rus.Мари́на Ива́новна Цвета́ева, Moskva, 8. oktobar 1892 — Jelabuga, 31. avgust 1941) je bila ruska i sovjetska lirska pesnikinja i pisac. Bavila se temama ženske seksualnosti i emocija.
Voleću te celo leto - zvuči ubedljivije od "cio život", i što je najvažnije - mnogo duže![1]
”
„
Ako biste sada ušli i rekli: "Ja odlazim, zauvek" - ili "Mislim da Vas više ne volim" - čini mi se da ne bih osetila ništa novo: svaki put kada Vi odlazite, svaki sat, kada Vas nema - nema Vas zauvek i Vi ne volite mene.[1]
Ne želim da imam tačku viđenja. Želim da imam viđenje.[1]
”
„
Slušaj i zapamti: svako ko se smije nesreći drugoga, je budala ili nitkov; najčešće i jedno i drugo.[1]
”
„
Jedino što ljudi ne opraštaju je to, što si se i bez njih na kraju krajeva, snašao.[1]
”
„
Vajar zavisi od gline. Slikar od boja. Muzičar od struna. Kod umetnika, muzičara može se zaustaviti ruka. Kod pesnika samo srce.[1]
”
„
"Strpljen - spašen". Volim ovu frazu, samo izokrenutu.[1]
”
„
Omiljene stvari su mi: muzika, priroda, poezija, usamljenost. Volela sam pusta mesta koja se nikome nisu sviđala. Volim fiziku, i njene misteriozne zakone privlačenja i odbijanja, liče mi na ljubav i mržnju.[1]
”
„
Po jednom sam - prava žena, svima sudim po sebi, svakome stavljam u usta - svoje reči, u grudi - svoja osećanja. Zato su mi svi od prvog minuta: dobri, velikodušni, darežljivi, neispavani i bezumni.[1]
Niko ne želi - niko ne može da shvati jedno: da sam sasvim sama. Poznanika i prijatelja je cela Moskva, ali ni jednoga ko je za mene - nema, ko bi bez mene! - umro.[1]
”
„
Muškarci se nisu navikli na bol, kao životinje. Kada ih boli, odmah im ovolike oči, da sve moguće uradiš, samo da bi prestali.[1]
”
„
Maštamo zajedno, spavamo zajedno, ali plačemo uvek sami.[1]
”
„
Oh, moj Bože, kažu da nema duše! A šta me sada boli? - Nije zub, ni glava, ni ruka, i nisu grudi - ne, grudi, u grudi, tamo gde se diše - dišem duboko: ne boli, ali sve vreme boli, sve vreme cvili, nepodnošljivo![1]
”
„
Ljudski, možemo ponekad voleti deset, sa ljubavlju - mnogo - dva. Nečovečno - uvek jednog.[1]
”
„
Želim takvu skromnu, ubistveno - jednostavnu stvar: da kad uđem, čovek se obraduje.[1]
”
„
Prvi ljubavni pogled – to je ono najkraće između tve tačke, ona božanska prava koja je neponovljiva.[2]
”
„
Svi ćemo proći. Za pedeset godina svi ćemo biti u zemlji. Pojaviće se novi likovi pod večitim nebom. I imam volju da svima koji još žive, doviknem: Pišite, pišite što više! Učvršćujte svaki tren, svaki gest, svaki uzdah! Ali ne samo gest – nego i oblik ruke koja ga je načinila; ne samo uzdah – nego i izraz usana s kojih je lako sleteo.[2]
”
„
Sve me vuče u Rusiju, u koju ne mogu da odem. Ovde sam nepotrebna. Tamo sam nemoguća.[2]