Maksim Ispovednik
Maksim Ispovednik (581. - 662.) je bio hrišćanski monah i teolog, koji je za života osuđen kao jeretik a nakon smrti proglašen za sveca.
Gnostički stoslovi[uredi]
Bog je jedan, bespočetan, nedosežan; u sebi sadrži sve mogućnosti bića, a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv. (Gnostički stoslovi I-1)
Svaki svršetak, po prirodi ograničen vlastitim logosom, je ispunjenje mogućnosti koja potiče od suštine i koja pojmovno prethodi svršetku. (Gnostički stoslovi I-3)
Sve je bivstvujuće umom odredivo, jer ima uzrok koji se znanjem može objašnjavati, dok Boga um ne može (ni) imenovati. Tako mi, promišljajući biće, jedino možemo verovati, pošto ništa mislivo sa njim nije uporedivo. (Gnostički stoslovi I-8)
Više no ma kakvim čvrstim dokazom, Gospod ispovedanjem vere dariva pobožnog. Vera je istinito znanje nedokazivih počela, potvrda je stvari nadumnih i nadrazumnih. (Gnostički stoslovi I-9)
Ni jedna razumna duša po svojoj prirodi nije vrednija od druge razumne duše. Jer svaku je dušu, po svojoj dobroti, Bog sazdao prema svom liku kao samopokrećuću. Svaka duša pokazuje svoju vrednost kroz slobodu izbora, a sramotu prepuštanjem (ostrašćenom) delanju. (Gnostički stoslovi I-11)
Oni koji, sa istinskom pobožnošću i bez zavidljivih pomisli, pristupaju razumevanju bivstvujućeg, sve jasno sozercavaju, ostvarujući tako ono traženo poimanje. (Gnostički stoslovi I-21)
Mudrac, bilo da podučava ili da sam uči, jedino nastoji da podučava i da sam uči ono što je korisno. (Gnostički stoslovi I-28)
Nikada duša ne može steći znanje dok joj se Bog ne pokaže i dok se Bog k njoj ne spusti i dok je ne uzdigne gore k sebi. (Gnostički stoslovi I-31)
Nema ni kraja ni početka dobroti Božijoj: kao što je svojstveno svetlosti da osvetljava, svojstvo je Božije dobrote da stvara. (Gnostički stoslovi I-35)
Ko dobrim delima hvaleći Boga dug odužuje, svoju trudoljubivu dušu različitim vrlinama ukrašava. (Gnostički stoslovi I-35)
Zakon je senka Evanđelja, a Evanđelje je slika budućeg dobra. Jer Zakon zlu delatnost sprečava, dok Evanđelje utvrđuje dobru. (Gnostički stoslovi I-90)
Nek izvana ne tragaju koji Gospoda traže, već neka u sebi samima verom i delima traže traženog. (Gnostički stoslovi II-35)
Delatnome Gospod prisustvuje kroz vrlinu, a odsutan je onom ko zanemaruje smisao vrline. Sozercateljnom je prisutan kroz poznanje istine bivstvujućeg, a odsutan je kada od nje odstupi. (Gnostički stoslovi II-58)
Stoslovi o ljubavi[uredi]
Ljubav je uzvišeno raspoloženje duše, po kojem ona ništa od postojećeg ne pretpostavlja poznanju Boga. Nemoguće je zadobiti ovu ljubav onome, ko je privezan za bilo šta zemaljsko. (Stoslovi o ljubavi I-1)
Koji ljubi Boga pretpostavlja poznanje Boga svemu stvorenome od njega, i kroz ljubav je neprestano privržen tom poznanju. (Stoslovi o ljubavi I-4)
Kada se čežnjom ljubavi um uznosi k Bogu, tada on uopšte ne oseća ni samog sebe, niti išta od postojećeg. Jer obasjavan božanskom i beskrajnom svetlošću, on je bezosećajan za sve od Boga stvoreno, slično kao i čulno oko prema zvezdama kada se rodi sunce. (Stoslovi o ljubavi I-10)
Sve vrline pomažu umu u sticanju božanske ljubavi, no više od svih čista molitva, jer njome um uznošen ka Bogu, biva izvan svih stvari. (Stoslovi o ljubavi I-11)
Koji ljubi Boga, ne može a da svakoga čoveka ne voli kao samoga sebe, iako negoduje zbog strasti onih koji se još nisu očistili. Zato videći njihovo obraćanje i ispravljanje, raduje se neizmernom i neizrecivom radošću. (Stoslovi o ljubavi I-13)
Ko vidi u srcu svome trag mržnje prema ma kom čoveku za ma kakvu pogrešku, potpuno je tuđ ljubavi prema Bogu. Jer ljubav prema Bogu nikako ne trpi mržnju prema čoveku. (Stoslovi o ljubavi I-15)
Koji ljubi Boga, nesumnjivo ljubi i bližnjega. A takav ne može čuvati novce nego bogodolično njime raspolaže, dajući svakome ko god zamoli. (Stoslovi o ljubavi I-23)
Kada te ma ko uvredi, ili u nečemu ponizi, tada se čuvaj od gnevne pomisli, da te gorčina ne odvoji od ljubavi, i baci u oblast mržnje. (Stoslovi o ljubavi I-29)
Čisti um je onaj koji se odvojio od neznanja i osvetljava se božanskom svetlošću. (Stoslovi o ljubavi I-33)
Bestrašće je mirno stanje duše, u kome duša postaje teško pokretna na zlo. (Stoslovi o ljubavi I-36)
Ne prljaj telo svoje sramotnim delima i ne oskvrnjuj dušu zlim pomislima, i mir Božiji doći će na tebe, donoseći ljubav. (Stoslovi o ljubavi I-44)
Kao što lepota vidljivih stvari privlači k sebi čulno oko, tako i poznanje nevidljivih privlači k sebi čisti um. Nevidljivim pak ja nazivam bestelesne stvari. (Stoslovi o ljubavi I-90)
Ukoliko se dešava da jedne mrziš, druge i voliš i mrziš, treće voliš pod meru, a četvrte prekomerno, nejednakost će ti pokazati da si daleko od savršene ljubavi koja podrazumeva da svakog čoveka podjednako voliš. (Stoslovi o ljubavi II-10)
Strast je neprirodno kretanje duše ili zbog beslovesne ljubavi ili zbog nerasudne mržnje prema nekome ili prema nečemu čulnom. Na primer, postoji beslovesna ljubav prema jelima, prema ženi, novcu ili prolaznoj slavi, ili prema čulnim stvarima ili prema nečemu što ih pruža. I nerasudna mržnja se odnosi na nešto od navedenoga, ili na onoga ko ometa pristup ka njima. (Stoslovi o ljubavi II-16)
Onaj ko je savršen u ljubavi i ko je dostigao vrhunac bestrašća ne poznaje razliku između sebe i drugoga, svoga i tuđeg, vernog i nevernog, roba i slobodnog, ili čak između muškog i ženskog. Stavši iznad tiranije strasti i gledajući na jednu čovečansku prirodu, on sve smatra jednakim i prema svima je podjednako raspoložen. (Stoslovi o ljubavi II-30)
Neke vrline su telesne, a neke duševne. Telesne su post, bdenje, spavanje na zemlji, služenje, rukodelje da se ne bi bilo na teretu drugima ili radi davanja, itd. Duševne, pak, vrline su ljubav, dugotrpljenje, krotost, uzdržanje, molitva itd.
Umirući, telo ce odvaja se od svih stvari ovoga sveta. I um na krajnjem stepenu molitve umire, odvajajući se od svih svetskih pojmova. Ukoliko ne umre takvom smrću, on neće moći da prebiva i živi sa Bogom. (Stoslovi o ljubavi II-62)
Koliko je lakše grešiti razumom negoli delima, toliko je teže boriti se sa mislima negoli sa stvarima. (Stoslovi o ljubavi II-72)
Neki govore da zlo u suštini ne bi postojalo da nema neke druge sile koja nas vuče κ njemu. Ta sila nije ništa drugo do nemar prema prirodnoj delatnosti uma. Stoga oni koji ispoljavaju marljivost uvek čine dobro i nikada zlo. (Stoslovi o ljubavi II-82)
U prirodi našeg slovesnog dela je da se potčinjava božanstvenom slovu i da upravlja našim beslovesnim delom. Ukoliko se taj poredak sačuva u svemu, zla neće biti u bićima, niti će se naći ono što vuče na njega. (Stoslovi o ljubavi II-83)
Nisu jela zla, već trbuhougađanje; niti rađanje dece već blud; niti novac već srebroljublje; niti slava već sujeta. (Stoslovi o ljubavi III-4)
Tri su uzroka ljubavi prema bogatstvu: slastoljublje, sujeta i neverje. (...) Jer slastoljubac voli srebro da bi razbludno živeo. Sujetljivac pak da bi se njime proslavio. A nevernik da bi ga sakrio i čuvao, bojeći se gladi ili starosti ili bolesti ili progonstva; i više se uzda u njega nego li u Boga tvorca svake tvari i promislitelja, do poslednjih i najsitnijih bubica. (Stoslovi o ljubavi III-17,18)
Tihovanje voli onaj koji je nepristrastan prema bilo čemu svetskom; i sve ljude voli onaj koji ne voli ništa što je ljudsko; i poznanje Boga i božanskih stvari ima onaj koji se ne sablažnjava ničim, bilo gresima, bilo podozrivim pomislima. (Stoslovi o ljubavi III-37)
Onaj koji se udostojio poznanja Boga, i okusio bogato sladost koja iz toga proizilazi, on prezire sve sladosti koje se rađaju iz željnog dela duše. (Stoslovi o ljubavi III-63)
Ne preziri savest koja ti uvek savetuje ono što je najbolje (po tebe). Jer ona ti predlaže božanske i anđelske savete i oslobađa te od tajnih oskvrnjenja srca i daruje ti smelost prema Bogu u vreme smrti. (Stoslovi o ljubavi III-80)
Svojstvo sujete monaha je da sujetuje vrlinom i onim što je prati. A svojstvo njegove gordosti je da se preuznosi uspesima i da unižava druge, i da uspehe pripisuje sebi a ne Bogu. Svojstvo pak sujete i gordosti mirjanina je da sujetuje i preuznosi se lepotom i bogatstvom, snagom i razboritošću. (Stoslovi o ljubavi III-84)
Ono je savršeni um, koji je savršenom verom nepostižno spoznavši nesaznajnoga, sagledao sva uopšte njegova stvorenja, i koliko je to dostupno mudrima, dobio od Boga sveobuhvatno znanje o promislu i sudu u njima. (Stoslovi o ljubavi III-99)
Um dejstvuje po prirodi kada su mu strasti pokorene, kada sagledava smisao bića i kada prebiva u Bogu. (Stoslovi o ljubavi IV-45)
Očisti um svoj od gneva, zlopamćenja i sramnih pomisli, te ćeš prepoznati useljenje Hrista u sebi. (Stoslovi o ljubavi IV-76)
[Recimo] da je neko pohulio. Ti, međutim, nemoj mrzeti njega, nego hulu i demona koji ga je podstakao na huljenje. Ukoliko, pak, omrziš onoga koji je pohulio, omrzao si čoveka i prestupio zapovest. Ono što je on učinio rečju, ti činiš delom. (Stoslovi o ljubavi IV-83)
Razno[uredi]
Ko je spoznao nemoć ljudske prirode, taj je dobio i opitno poznanje sile Božje koja pomaže. Takav nikad neće poniziti nikog od ljudi. Jer zna da kao što je njemu sila Božja pomogla da se izbavi od mnogih strasti i nevolja, tako će pomoći svakome ko se obrati Gospodu, iako On po nekakvom promislu ne oslobađa od svih strasti odjednom, nego kao blag i čovekoljubiv Lekar, svakoga ko mu pribegava isceljuje u svoje vreme.[1]
Mnoge strasti su skrivene u našim dušama, i pokazuju se onda, kada se pojave predmeti koji ih izazivaju.[2]
U mnoštvenosti je drugost, nesličnost i različitost. U Bogu je gospodu, jednom i jedinstvenom, istovetnost, jednostavnost i podobnost. Stoga onome koji se nije izuzeo iz mnoštvenosti nije bezbedno da sebi nameće sozercanje Boga... Opasno je govorenjem nastojati iskazati neiskazivo, jer iskazana reč podrazumeva podvojenost i mnoštvenost. To je jedino mogućno u duši bezglasnoj, u tihotnom sozercanju, pošto je u nerazdeljivom a ne u mnoštvenom vaspostavljena jednost.[1]
