Lukijan Mušicki

Lukijan Mušicki (27. januar 1777 — 15. mart 1837) je bio srpski vladika i pesnik.

Citati

„Videvši mnoge narode, gradove,

I škole, nrave, svojemu narodu na
Stokratnu polzu, srebrovlasi,
Mili Obradović navek usnu.

U Belom Gradu, novom pozorištu
Mišica serpskih, kud ga nam privede
Iz Tresta ljubav topla k svojim,
Kamen ga s natpisom krasnoprostim

Pokriva dično: Serpskemunjegove
Zdje kosti leže: rod je svoj ljubio.
Dviže se um i serce dobrih,
Svi blagodarnosti svete polni.”

„Deržavin, sputnik verni Horacijevbr />

I strelotečna Pindara, duše moj,br /> Po sredi nas u Šišatovcu!br /> Brige neknjižne otvergni crne.br />
Koje nam vlase rano posrebriše,br /> I laka krila svezaše mislima,br /> Pod kojim serpski lavr nam vene.br /> Istini drugovi naši tuže,br />
Za glasom čeznu serpskoga varvita!br /> Više se penji slave na lestvicu.br /> Prepona tmu tih ljutih seci,br /> K dverma besmertija speši bodro.”

„Da grozna serpskom duhu pozorišta!

O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,

A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika

Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.”