Knjiga o Milutinu

Autor: Danko Popović

Lasno je ubiti princa i jednu ženu

• Ne volim da se Bosanci naprazno junače, da ubijaju prinčeve i žene, a posle, guzicu ustranu pa naša seljačija danak da plaća, pa je l' tako? Ako si Srbin i seljak, nisi stoka, ne voliš da te neko pravi ludim.
• Spremi mi belu torbu, - kažem ženi - dvoje lanene gaće, dvoje čarape, ko i dosad kad sam polazio u ratove. A žao mi žene - ni sa njom nisam sredio. Bolesna je. Deca se u njoj ne primaju. Troje je rodila, a nijedno se nije održalo.

Majka mi pevca ispekla, po običaju, ko da ću na svadbu, a tri dana sam kosio na sirćetu i na perju belog luka - al, ajd, kad je taki običaj da Srbin dobro jede kad u rat i u smrt polazi.

• Sinovče, da ti sebi ne naudiš što se družiš sa mnom, znaš kako je.

Da se mi o Turke ne ogrešismo

• Šta će s nama biti do posletka? - pitam Mladena, a on me, duša naša, vako zagrli. Očiju mi, školac, u Beču škole učio, al zagrli Milutina. Meni milo, što da krijem, milo mi, zagrli me student, mene, običnog seljaka. I priča. Pun je vere i lepote.
• Otkud ja to mogu da znam? Valjda za to ima ljudi razboritijih od mene, ljudi na položajima, valjda se zna ko je za šta nadležan. Sa mnom razgovaraj o oranju i o setvi, i o rogatoj stoci.
• Je li, bre, Milutine, - povuče me opet Vasilije za rukav i zaustavi, i u oči mi se zagleda - da se mi o Turke ne ogrešismo?

Ja ga gledam, da nije šenuo - kako mi možemo o Turke, naše stare zlotvore, da se ogrešimo. A on, vako, trlja bradu. Mi smo, kaže, protiv Turaka grdno ratovali al, ruku na srce, vakog jada i srama od nji ne videsmo - pokazuje na jedno detence ubijeno, žensko, zagolićeno, da bog oprosti, na jednoj mu nožici čarapa, debela, od vunena seljačka pletiva, puna krvi, a roj muva zukti oko njega. Dete bazdi, božiju ti majku, dete ubili, muve ga napale, a ono zagolićeno i bazdi, ej, bazdi. A dete žensko i zagolićeno. A podalje, nema ni desetak koračaja, visi žena - mlada, vitice joj niz grudi, a grudi raskopčane i vidi se da je osramoćena, na jednoj joj se nozi, da prostiš, gaće zadržale, da bog oprosti, a ja se mislim: mora da je ova žena majka one devojčice, sliče jedna drugoj ko jaje jajetu. Pa se mislim: da l' se u ovaj zločin umešaše oni što govorenašim jezikom, božiju ti majku?! Vasilije ide za mnom, gurka me i opet priupitkuje: Da l' smo se mi o Turke ogrešili?

Perorez

• Bog i duša, voleo bi da smo mi Šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.
• Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji ništa lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe prognjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.

Zašto, bre? - pitam ja pred svima.

Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.

Dobro je l' to Švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.

Ama, kake Švabe, radićevci i frankovci.

U Bosni, čujem, još crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...

• Čekam da nas sa te strane de su naši manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se oni i sami.
• Šta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast našu.

Nisam dozvolio da mi Raka Trocki soli pamet

• ...ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturčio i sad, evo, na Srbina kidiše.
• Dobro, bre, Bosanac, - pitam ga - jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da bežim sa svoje zemlje - ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me uče ni kralj ni vlada. Pa je l' tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l' ja nisam brat Bosancu!

Šta je i kako je iza planine...

• Mene secnu, da beše ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkačio, al znam Mladena, dušu našu, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, pošteno da ti kažem, krivo mi.
• Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mlogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli.
• A Mladen meni opet: Ne vidiš, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidiš ti dalje od košare, tora i obora, ne vidiš dalje od praga i ognjišta. A ne pomišlja da je to manje opasno nego kad se zableneš preko planine i gledaš nebesa, a ne vidiš svoga praga i šljemena i ne vidiš da ti odžak ne dimi i da su ti se u vatrištu zmije zalegle.

E pa, u redu, - kažem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i koji mora da vide; preći će se i preko planine pa će se videti ko je dokle mogo da vidi.

...........

Nije narod ko i trava

• Bože, šta li je sa ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
• Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

Ne sme se apsiti domaćin

• Bože, mislim se, svaka li uštva pandurska misli da može vezati čoveka i domaćina; oni, bogati, zaboravili da su naši stari vladare ubijali i proterivali, a pandure vezivali, u svinjce zatvarali, splačinama ranili i pojili, pa najposlije cerićem u potiljak.
• Uđem u načelstvo, kako dolikuje - na meni sve novo, ko da ću na pričes. Gunj od sukna. Opanci novi, šes redi kaiša. Pravi Šumadinac.
• A što se moje kape tiče, nije baš za skidanje podesna - pokažem mu ja šajkaču. Ova kapa je vojnička, kažem, pod njom sam ja sve ratove ratovao ko i moji stari. Nama je, gosn načelniče, vaka kapa na glavi da je ne bi morali skidati i kad treba i kad ne treba.

Pored vatre, uveče, bez vedla

• E, imala bi ja da lelečem i naričem za većim jadom, al ćutim. A to što je Milutin umro, i vreme mu je. Ruku na srce, nije ni imao zašto da živi.
• Luka opet o osveti, a mene, pošteno da ti kažem, živ sram pojede, nemam čim da poslužim ljude, na vaki dan, da popiju Milutinu za dušu.
• ... sve ja tako, volim ja što je on došo i što Milutina ima ko da žali, vako, nasamo, kad dođe i sedne pored vatre, uveče, bez vedla.