Isidora Sekulić

Isidora Sekulić (16. februar 1877 — 5. april 1958) bila je srpska književnica, akademik i prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

Citati

„Život je kratak, ali trag od života može dugo trajati.”

„Neko je siromah zbog poroka, neko je siromah zbog vrlina.”

„U samoći se, doduše, stiču znatni kvaliteti, ali u istoj toj samoći se i gube kvaliteti, i često i oni urođeni.”

„Među teškim stvarima u životu, izgleda da je ljubav najteža. ”

„Sloboda je nezavisnost, sreća je zavisnost od hiljadu sitnica.”

„Svi smo mi šaka šodera razbacanog po seoskom putu.”

„Čim nema žene u kući, život ima viši stil.”

„Odmah se poznaju ona nesrećna mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju Život i patnje u Sibiru i Put u zemlju Vatikulumba. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bet matere, koji skrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija i imaju mršavo lice i dugačke suve ručice.”

„Mene je vaspitao muškarac, otac. A to je ostavilo traga na mome karakteru i stvaralaštvu. Ne volim prazna naklapanja. Ako nema šta da se kaže, bolje ćutati. A možda je dobro ćutati i onda kad ima šta da se kaže...Da bi čovek izgradio svoj duhovni svet potrebno je mnogo samoće, rada, ćutanja i skepse, one fine intelektualne skepse koja procenjuje i odmerava stvari i događaje u njihovoj pravoj vrednosti...”

„Vi mislite da je jedna knjiga ili jedan pisac mogla da odredi moj životni put? Kakvo naivno pitanje! Eto, tu su oni, moji prijatelji, (reče upirući pogled na police sa knjigama). Ima ih preko dvadeset hiljada, možda i više.”

„Svaki čovek izgrađujući svoju kulturu nailazi na stramputice i periode zamiranja svih intelektualnih aktivnosti, baš kao što i u procesu stvaranje civilizacije nailaze plime i oseke, usponi i padovi, da se na karaju slegne prašina i ostanu samo istinske vrednosti… Jedino što bih želela je da se do konačnog smirenja predamnom ne zatvore kanali koji vode u prostrane i svetle oblasti duha…”

„Ćutanje je velika stvar. Ne volim publicitet. Moj život i moje misli vide se u ovom što sam napisala. O jednom Platonu i Properciju ne zna se ništa, a oni žive. I od mog rada ostaće samo ono što vredi, i ako ne naiđe neka nova katarza...Ali ko zna? Možda će kroz dve hiljade godina sve biti zaboravljeno. Ljudi će se, kako je jednom Bajron rekao, pitati: „Da li je postojao Rim?ˮ Ili ̶ neće. U budućim naraštajima ostaće naslagana kultura prohujalih civilizacija. Istinske vrednosti ne propadaju, ali do njih je teško doći. Potreban je disciplinovan rad. Nama baš to nedostaje. Ili ko za? Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu. Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja i građenja na ruševinama ̶ to je naša istorija. Pa i onda kada smo stvarali sve je išlo vrtoglavom brzinom ̶ slamalo je ljude. Mi nikada nismo imali više od tri generacije intelektualaca. Eto, i u mojoj porodici… Ja sam treće koleno. Nikoga više nemam. Ostala sam sama i sa mnom će sve da se završi. Možda je tako i dobro. Groblja...Teško je to. Grobovi, svuda grobovi. Taj problem našeg brzog rušenja postavila sam i pokušala da rešim u „Hronici palanačkog grobljaˮ (1940). Ne znam da li sam uspela...”

„...pesimista sam pomalo. A pesimizam nije uvek zlo. Možda je on pre neka vrsta skeptične kritike...Čovek mora da se navikne na odricanje, rad i sumnju ako hoće da dela. Ja sam celog svog života spavala samo po četiri sata. Nije baš uvek bilo ružičasto. Često se u mesec dana petnaest dana gladovalo da bi se moglo otići u Pariz, London, Rim... Pa i do nedavno ja sam imala samo 3750 ̶ dinara penzije...Treba imati ponosa... Ne može se i ne sme oslanjati na tuđu pomoć. Današnji mladi ljudi isuviše zahtevaju iako država pruža više nego što je to iko do sada učinio. To možda i nije dobro. Tako se postaje mekušac. Treba se naviknuti na rad...”

„(o današnjoj našoj literaturi) O savremenom je teško govoriti. Mnogo je novih strujanja. Tako je to… padne nekoliko jalovih otkosa dok ne naiđe jedan plodan. Danas ima mnogo mladih talentovanih ljudi koji pišu. Možda oko trideset samo kod nas. Mladi naraštaji pokazuju izvanrednu smelost, radoznalost. I to je dobro! Možda bi trebalo malo više ozbiljnijeg rada, malo više skromnosti. Jer tačno je rekao jedan veliki Francuz „Talenat je tu, a da li je tu pisac?ˮ Naši mladi talenti retko poznaju jezik, a on je osnovan za pisanje. Pa ipak oni sebe nazivaju književnicima a ne rade ništa, ili skoro ništa. A da bi se izgradio jedan talenat potrebno je mnogo rada, mnogo lišavanja. Treba pročitati čitave tomove knjiga da bi se izgradila kultura visoka kao pagoda. Intelektualni rad traži celog čoveka. Pa ipak, kakvo zadovoljstvo opštiti sa najvećim umovima čovečanstva, razumeti ih!”

„(o izboru životnog puta) - Isto. Nekada sam htela da budem baštovan, ali nisam postala. Kuda će se usmeriti detinje sposobnosti mnogo zavisi od porodice. Porodica je osnov. Ona udara pečat na celokupni kasniji život čoveka. U našoj kući se mnogo čitalo. Uvek je bilo bar po nekoliko stranih časopisa. Otac je bio veoma kulturan čovek, i ako sam uspela da nešto postignem u oblasti kulture u najvećoj meri imam da zahvalim njemu. Još kao devojčica znala sam nekoliko stranih jezika. Kasnije sam nastavila sa onim što je on ukorenio u mene ̶ čitanjem. Da bi čovek postao bar iole kulturan treba mnogo raditi i mnogo se lišavati...”