Isidora Žebeljan
Isidora Žebeljan (Beograd, 27. septembar 1967 — Beograd 29. septembar 2020) bila je istaknuta srpska kompozitorka mlađe generacije i redovna članica SANU. Osnovne i poslediplomske studije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti kod Vlastimira Trajkovića. Od 2002. godine je na istom fakultetu radila kao profesor kompozicije na Katedri za kompoziciju. Preminula je 29. septembra 2020. u Beogradu.[1]
Citati
[uredi]„Kultura čini ’fizionomiju lica’ jednog naroda. Da bi Srbija mogla da bude prihvaćena kao ravnopravna među zemljama članicama Evropske unije, ona bi morala što pre da počne da predstavlja dela svoje kulture, i to pre svega visoke kulture evropskoj javnosti. Ova dela, kao i nauka, najubedljivije svedoče o stepenu duhovnog razvitka jednog naroda. Kroz njih evropska javnost bi mogla da upozna jednu drugačiju, lepu, inteligentnu, interesantnu, originalnu, duhovnu Srbiju, što bi u dužem vremenskom periodu ostavilo dubokog traga na formiranje drugačije slike o Srbima.”[2]
„Žene, bez obzira na to da li su majke ili ne, biološki imaju ugrađen materinski instinkt, a on po difoltu podrazumeva žrtvovanje, služenje, nesebičnost. Muškarcima je pak uvek u glavi pozicioniranje u okviru čopora i zato su oni mnogo više egoistički orijentisani. Pošto je ovde a + b = b + a2, jasno je da je budućnost jednog lepšeg, srećnijeg, svetlijeg sveta u rukama žena.” [3]
„Nikada nisam bila pristalica približavanja umetnosti bilo kome. To je zato što verujem, a za to imam i dokaze, da svaka dobra umetnost deluje na sve ljude otvorenog srca. To dalje znači da istinska umetnost nema nikakav problem u dejstvu na publiku, pod uslovom da je publika bez predrasuda.[”https://www.vijesti.me/zabava/119479/dobra-umjetnost-djeluje-na-sve]
„Svest i čuvanje tradicije su prvi bedem odbrane od sveobuhvatnog i sociološkog kiča globalizacije.”[1]
„Trebalo bi da bude normalno da čovek koji je stvoren na jednom geografskom prostoru oseća uticaj tog prostora, živi u sadejstvu sa svojom nasleđem, brine se i stara o svemu što je, dakle, i deo njega samog, i da to poštuje. Tako izgleda pravi integritet nečije ličnosti.”[1]
„Komercijalizacija je najpogubniji mehanizam savremenog sveta, kojim se ubija i umetnik i njegovo delo. Razlog je u tome što taj mehanizam omogućava da mediokritet, koji po prirodi svoga postojanja uvek ostaje na površini, odlučuje o nečemu što se nalazi u sferama sasvim drugačijim od njegove – površne moći poimanja sveta i suštine. (…) Ne mogu se velika umetnička dela praviti a da zadovolje mediokritetski ukus, tj. najširu populaciju, to je kontraindikovano jedno s drugim.”[1]
„Lično smatram da je prava, originalna umetnost upravo to: spoj stvari koje naizged ne idu zajedno, ali umetničkim darom dobijaju jedinstveni oblik koji prepoznajemo kao originalnost… To se događa na alhemijski način – ne može se hteti ili naručiti, naprosto se – dogodi!”[1]
„Najvažnije je da duhovni i mentalni ’trend’ u državi postane uspostavljanje moralnog sistema, koji bi pre svega podsticao solidarnost, poštenje, dostojanstvo i idealizam. (…) kada bi samo ljudi iz medija poverovali koliko bi čuda u svim našim životima moglo da se načini čim bi nestalo insistiranja na crnim hronikama i lošim vestima, te se umesto njih pojavio trend podrške uspesima naših naučnika, umetnika, studenata, učenika, sportista itd.”[1]
„Nikada nisam smatrala da treba slediti trendove. Trend sam po sebi znači konzervativnost i sobom isključuje ono što je istinski moderno i novo, budući da svoje protagoniste osuđuje na epigonstvo.”[1]
„Vitalnost tradicionalne muzike je neugasiva, jer ona u sebi nosi naslage dubokih i mnogobrojnih emotivnih i psiholoških slojeva humanog, intuitivnog doživljaja sveta, onih talasnih funkcija misli koje se prostiru vasionom u nedogled. Istorijsko trajanje stvara uvek nove tradicije, ali je za sve njih karakterističan živ, mada naizgled lapidaran doživljaj sveta, bez obzira na to da li su u pitanju zamišljena muzika Pelazga ili pank.”[1]
„Muzika, kao najapstraktija od svih umetnosti, jeste najpribližniji čovekov domet predstave čistog duha. Narodi koji su u svom civilizacijskom razvoju stigli do prirodne potrebe za uživanjem u čistoj muzici, pre svega umetničkoj, pripadaju onim narodima koji se nalaze na visokom stupnju civilizacijskog razvoja. Oni koji to još uvek nisu uspeli, pripadaju skupu primitivnih zajednica, što po sebi nije ništa strašno, samo svedoči o određenom nivou svesti na kojem se, zaslugom političke i kulturne elite, narod nalazi.”[1]
„Kada su narodi i države u pitanju, možemo da govorimo o nivou kulturnog razvitka, tj. o nivou kulturne sveti. Međutim, najupečatljiviji odraz društvenog stanja otelotvoren je u obliku, tj. pojavama visoke kulture, visoke umetnosti.”[1]
„Ako zamilsimo da jedan narod ima lice, kao i da su osnovne crte tog lica – njegov jezik, istorija, državotvornost i religija, onda su crte koju njegovu fizionomiju čine jedinstvenom, specifičnom, produhovljenom – upravo umetnost i kultura. Bez te fizionomije biće naroda je unakaženo i ono na najtragičniji način nestaje. Ovo gašenje se dešava onda kada postoje međusobna osporavanja i mržnja, uzajamno nevoljenje.”[1]
„Naši životi mogu da opstanu samo kroz potpuno i iskreno predavanje delovanju, koje često biva potaknuto dubokom i doslednom mišlju koja nas bodri svojom snagom. Ima više tskvih pokretača. Jedan od njih je umetnost – ona je hrana duhu, ona nas čuva da ne umermo od banalnosti. I za umetnika i za njegovog saučesnika – za publiku, proživeti delo, na ovaj ili onaj način, znači živeti više puta. Makar dva puta. Umetnost je nečije završeno iskustvo, koje se umnožava, raste, usložnjava se, traje, preliva se, pretvara, ona je ono doživljeno, što se nanovo, živo oseća. I to je čudo.”[1]
„Dok slušamo muziku, mi smo potpuno prisutni, sadašnji trenutak je večan. Zato su danas i stare muzike žive, njihovo zvučanje ne može da zastari, da se prekine. Kad slušamo muziku mi se ne krećempo u jednom smeru, mi boravimo istovremeno u obe ose koordinatnog sistema – i u muzičkom prostoru i u muzičkom vremenu.”[1]
„Najvažnije je da se ljudi približe jedni drgima, da se vide, čuju. Razmišljam zašto je to tako teško – glavna smetnja je uobraženost (sujeta), jer je ona ukočenost, pokušaj zaustavljanja promene, unazađivanje pokreta napred, ona je grč, onemogućavanje otvaranja i približavanja. Priroda je puna lepote istinitosti i nedokučivo uravnotežena i slobodna, a mi smo joj okrenuli leđa i stidimo se te lepote i slobode. Stidimo se da se razumemo, da saosećamo, da se zahvaljujemo.”[1]
„Potrebno je da postoje posebni predmeti u kojima se uči o zahvalnosti, saosećanju, odgovornosti, toleranciji, uz praktičnu nastavu gde se ide na ulice i pijace i zahvaljuje prodavačicama, vozačima, čistačima, drvetu, suncu… gde se odaje čast i čest onome ko nešto lepo i dobro smisli ili otkrije.”[1]
52
Reference
[uredi]1.https://sr.m.wikipedia.org/sr/Isidora_Žebeljan
2.https://www.vreme.com/kultura/ukus-muzike/
4.https://www.vijesti.me/zabava/119479/dobra-umjetnost-djeluje-na-sve