Dubravka Ugrešić
.JPG)
Dubravka Ugrešić (Kutina, 27. mart 1949 — Amsterdam, 17. mart 2023) bila je jugoslovenska, hrvatska i holandska književnica.
Citati
[uredi]- „Uvek sam se pitala zašto ljudi ne dižu spomenike krompiru, na primer. Ali ne, čoveče, taj podanik, više voli da diže spomenike svojim političarima. Pritom ga bolje hrani, a političari upropaštavaju. Tvrdoglavi ljudski primerak nastavlja da podiže spomenike svojim herojima, za koje se na kraju ispostavi da su bili zločinci. Šta ćemo, ljudska duša je konobar, uvek spreman da posluži i bez napojnice”.[1]
- „Um joj je i dalje radio, noge su joj se i dalje kretale, mogla je da hoda, doduše samo uz pomoć hodalice, ali je hodala, a bila je ljudsko biće koje je sigurno znalo da je pasulj najbolji u salati i da je starost teško strašna nesreća”.[1]
- „Nevidljivost u kojoj živimo jedni pored drugih je užasna, pomisli Kukla”.[1]
- „Svi smo mi fusnote, mnogi od nas nikada neće imati priliku da budu pročitani, svi mi u nemilosrdnoj i očajničkoj borbi za svoje živote, za život fusnote, da ostanemo na površini pre nego što, uprkos našim naporima, budemo potopljeni. Svuda ostavljamo stalne tragove svog postojanja, naše borbe protiv praznine. I što je praznina veća, to je naša borba žešća”.[1]
- „Retuširanje je naš omiljeni umetnički uređaj. Svako od nas je kustos u svom muzeju. [..] Otkrijte A, pokrijte B. Uklonite sve tačke. Drži jezik za zubima. Zamislite svoj jezik kao oružje. Misli jedno, a govori drugo. Koristite oštre izraze da biste zamaglili svoje namere. Sakrij ono u šta veruješ. Veruj u ono što kriješ”.[1]
- „Nismo odgovorni za svoj dolazak na svet, ali možda možemo da budemo odgovorni za svoj odlazak”.[1]
- „Ceo naš život je potraga za ljubavlju. Našu potragu ometaju mnoge zamke koje nas čekaju na putu. Jedna od najopasnijih zamki je vreme. Dovoljno je da zakasnimo na sekund i već smo promašili sreću”.[1]
- „U dijaspori prerano odrasteš, a zauvek ostaješ mlad”.[1]
- „Strana je država gde nas niko ne dočekuje po dolasku”.[1]
- „Nikoga ne zanimaju prave žrtve, niti pravi zločinci. Ni lokalni sudovi, ni njihovi sugrađani, ni izdavači, ni čitaoci. Svi jednostavno odbijaju da im veruju. Imaginarni zločin je mnogo ubedljiviji, stvarnost je previše stvarna. Mogu da se poistovete samo sa izmišljenim zločinom, samo papirno zlo može da ih uzbuđuje”.[1]
- „Novac nema nacionalnost, imaju samo ljudi, a generalno govoreći to su ljudi koji nemaju ništa drugo”.[1]
- „Dozvolite mi da ovde napomenem da je glupa devojka ona koja ceo dan čačka po nosu i lenčari na šporetu, a na kraju postane princeza ili kraljica, potpuno nezamisliva u bajkama! Mašta pripovedača stvorila je ekvivalent muškog junaštva u likovima slovenskih Amazonki, ali su prljave, besposlene i glupe devojke obično kažnjene smrću. Bogatstvo, tron i ljubav su zamislivi samo kao nagrada za prljave, besposlene, glupe momke”.[1]
- „Samoubistvo je vrsta luksuza tokom rata. To je uteha koja je retko dostupna”.[1]
- „Kada sam s tobom, osećam se kao da je obožavatelj u blizini”.[1]
- „Zašto ste napustili svoju zemlju? Zbog deteta koje na drugim jezicima „spava kao anđeo”, moj narod kaže da spava „kao zaklano”.”[1]
- „Činilo se kao da ima toliko vremena, a tako malo mene”.[1]
- „Tajna svega leži u uspravnom hodanju! To je jedino što sam naučila u životu. Pa ispravi leđa! I ne zaboravite – pazite na korak!”.[1]
- „Primećujem da sve ređe izlazim. Stavila sam tri brave na vrata. Navlačim zavese na prozorima, moj stan se polako pretvara u gerilsko gnezdo. Primećujem i da ne volim svog bližnjeg. Voleti bližnjega svoga zahteva nadljudski napor. To je ljubav bez recipročnosti, a ja sam samo običan i slab primerak ljudske vrste. Uostalom, Bog je zadužen za taj resor, mislim, stvorio je čoveka po svojoj slici i prilici, neka ga voli”.[1]
- „Lokalne novine bile su pune jezičkih uputstava. Svi su odjednom postali lingvistički autoriteti: i mesar, i frizer, i električar. Sa ratom su se u knjižarama pojavili prepoznatljivi rečnici. Srbi, koji su u velikoj meri prešli na latinicu, sada su se vraćali na ćirilicu. Hrvati su, u nastojanju da što temeljnije hrvatiziraju hrvatski jezik, uveli u promet neke nezgodne konstrukcije koje su preuzeli iz ruskog i neke još nezgodnije reči koje su bile u opticaju tokom Drugog svetskog rata. Bilo je to vreme puno jezičkih razvoda, puno buke i besa. Jezik je bio oružje. Jezik izneveren, obeležen, razdvojen i ujedinjen. Hrvati su odlučili da jedu svoj hleb, Srbi svoj hleb, a Bosanci svoj hleb. Reč smrt bila je ista u sva tri jezika”.[1]
- „Na tome, na ženskoj fascinaciji knjigama i piscima, sama književnost je bila i jeste. U temelje svake muške nacionalne književnosti (a ne postoji ništa drugo do muška) ugrađeno je vreme, energija i mašta bezimenih čitalaca”.[1]
- „Čovek ne živi samo jednom. Ono što nije završeno u ovome biće završeno u sledećem životu”.[1]
