Dragutin Dimitrijević Apis
Dragutin T. Dimitrijević — Apis (18. avgust 1876 — 26. jun 1917) je bio đeneralštabni oficir i obaveštajac u Kraljevini Srbiji.
Citati[uredi]
„Pored vrlo značajnih uzroka unutrašnjeg karaktera za tu revoluciju bilo je isto tako vrlo značajnih uzroka, za tu promenu, karaktera opštesrpskog. Srpska misao i srpski amanet bili su do tog vremena po sve napušteni. Nesrećna tajna konvencija sa Austrijom i slepa predaja Srbije u naručje Austriji bila je najsramnija izdaja Srpske zavetne misli.”
„... mi smo svi usvojili potrebu da za rad na nacionalnim poslovima treba jače angažovati i obavezati iz svih društvenih slojeva Srbije i Srpstva što više ljudi tako da nacionalna ideja postane idejom vodiljom mase srpskog naroda. To je bio možda san, možda samo maštanje, ali smo mi tada tako sanjali i tako maštali... Tako je postala naša organizacija - Ujedinjenje ili smrt... Jednom prilikom pukovnik Tucović je u društvu svojih drugova za stolom u kafani izneo jedan nalog za zakletvu novih članova sa pečatom organizacije i šaleći se pozvao ih da ulaze u društvo. Naljućeni da ih Tucović zove u neko novo društvo, a smatrajući da su obiđeni i da se nešto radi van njih, oni su tim povodom počeli vikati na taj rad nazivajući društvo, valjda zbog pečata, „Crnom rukom“.”
„...šta javnost i koga sve smatra Crnom rukom i Crnorukcima“, jer su mnogi oficiri koji su se pobunili protiv Uredbe o prioritetu vlasti smatrani Crnorukcima iako to nikada nisu bili i „odmah se na takvog oficira sručavala masa optužbi samo da mu se naškodi, ubije ugled i predstavi kao štetan.”
„Ceo taj moj rad bio je u osnovi rad na tome da se izazove kriza vlade i smeni vlada ustavnim putem, zbog grube greške te vlade, kojom se je ogrešila o oficirski kor i sve je to u stvari bila jedna epizoda partiske borbe u kojoj je jedno pitanje oficirskog kora služilo kao pivo za partiske manevre... u to pitanje umešao sam se samo zato, što sam smatrao da oficirski kor nije bio zaslužio, da mu se u to vreme nanosi takva jedna uvreda i što sam tim svojim radom mislio da oficire sačuvam od štetnog partiskog uticaja jedne političke stranke... Nikada mi, pa ni u to doba ni na kraj pameti nije bila želja da vojska uzme vlast u svoje ruke. Od 29. maja 1903. u kome sam događaju ja učestvovao, pa i dok sam bio još mlad oficir, mene nikad nije bunilo to da su civilne vlasti te da na kraju krajeva imaju da upravljaju zemljom i svima je poznato, da je događaj od 29. maja uglavnom svršen od vojske, pa je vojska predala vlast civilnim vlastima u ruke. To je za mene bilo, gospodo, jedno političko vaspitanje i to i dandanas ispovedam kao svoje vjeruju.”
„Bio sam ubeđen da je projektovani manevar u Bosni pretekst za upad Austrije u Srbiju, na čelu sa glavnokomandujućim austrijske vojske F. Ferdinandom. I ja sam u duši užasno strahovao od toga... A ti znaš da je po nesreći, tada u zemlji vladalo i suviše zaoštreno stanje u pogledu političkih, unutarnjih borbi. Kakva je bila naša vojnička situacija, to ti je poznato: mogli su pustiti samo jednu - dve konjičke divizije u Srbiju, pa ne bi imao ko da ih zaustavi. Dok bi naše trupe pristigle iz južnih krajeva, Srbija bi bila pregažena. Ceo svet, pa i sami mi, našli bismo se pred svršenim činom. I zato, kada je kod mene došao jednoga dana u kancelariju Tankosić i rekao: „Ima nekih mladića Bosanaca, dosadiše mi moleći da im dopustim da odu u Bosnu – hoću li da ih pustim?“ - ja sam doista toga trenutka, ne razmišljajući dalje, kazao: „Pa pusti ih!“ Tankosić mi je tada rekao da ti mladići po dogovoru sa drugovima iz Bosne, hoće da pokušaju nešto protiv Ferdinanda..... Ipak, kada sam, posle nekog vremena, razmislio malo više o toj stvari, rešio sam da pokušam da se prebačeni mladići vrate i da se na svaki način spreči atentat. Taj pokušaj učinjen je preko četnika Đure Šarca. Bilo je dockan....nisu hteli da čuju za to.”
„...ja ni u grobu ne bih mogao biti miran pri pomisli da sam ma iz kojih razloga mogao dopustiti da Srpski vojni sud za oficire završi i dovrši presudu Austrijskog suda u Sarajevu i da tom prilikom srpskim sudom bude osuđen jedini Srbin musliman koji je bio učesnik u protestu srpskog naroda i omladine u Bosni protivu austrougarske tiranije nad srpskim plemenom.”
„...Ja Vas preklinjem da prekinete ovu stvar. Nemojte dopustiti da srpski vojni sud za oficire dovršava osudu austrijskog sarajevskog suda. Nemojte dopustiti da sud za oficire udari žig izdajstva na čelo oficira koji su maštali za oslobođenjem sveg srpskog plemena, a u slavu Vašeg imena. Nemojte dopustiti da tom presudom i osudom budu pogođeni toliki živi oficiri koji su čestito služili Vašem Veličanstvu, a čestito će i dalje služiti. Nemojte dopustiti da se tom osudom žig izdajnički udari na svetli spomen mnogih oficira koji su pali na bojnom polju i čija uspomena ima da bude hrana duševna novim pokolenjima našega naroda...”
„... ja umirem nevin, u ubeđenju da je moja smrt bila potrebna Srbiji iz viših razloga. Iz ovog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća sa kojom očekujem svoj poslednji čas. Neka Srbija bude srećna i nek se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva i Jugoslovenstva, pa ću i ja i posle svoje smrti biti srećan i blažen, a bol, koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi lakši, u uverenju da je ta puška upravljena u moje grudi, radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i srpskog naroda, kome sam ja bio posvetio ceo svoj život...”
