Danica Grubački

Danica Grubački je srpska glumica.

Citati

„U dosadašnjoj karijeri sam imala mnogo sreće, ali sam se za nju i borila. Javljala sam se rediteljima jer smatram da je važno pokazati inicijativu, a nema reditelja koji ne bi radio sa nekim ko to želi, pa bio i pomalo dosadan. Ako je najgore što neki reditelj može da kaže za mene to da sam dosadna štreberka jer imam hiljadu pitanja, onda ću to smatrati komplimentom. Drago mi je što se pored fabrikovanih serija i filmova, u poslednje vreme snimaju i serije u koje je uložen veliki trud, tako da bih rado bila deo takve glumačke ekipe. Opet, težim za sadržajem, pa mi nije važno koji je medij u pitanju, dokle god me se dotiče i radi posvećeno.”

„Ja svaku ulogu vezujem za sebe, jer od sebe ne mogu da pobegnem. Nije mi teško, zadovoljstvo mi je. I ovo je jedna od mojih omiljenih uloga. — o ulozi Marijane u predstavi Tartif.”

„Baš mi, mi lično moramo da budemo svesni da smo odgovorni za sve, ne da se pozivamo na neke druge stvari, neke druge ljude i neke druge istine, nego moramo da pođemo od sebe.”

„Mi smo apsolutno odgovorni. Lično i kolektivno, jer je to jedno isto. Sve što se dešava, dešava se jer smo tako dopustili, jer smo slabi, gluvi, nemi i zagledani u svoja stopala, novčanike, časovnike i društvene mreže.”

„Kada radim nešto u čemu sam potpuno, s dubokom verom u svaku reč i potez, ja lično osećam kao da nešto istinski menjam - sebe svakako, s nadom da će to promeniti i drugog, onog ko to vidi, da će i taj zablistati. Ponekad opet, zavisi to od dana i ko zna koliko drugih stvari koje mi se dešavaju, sumnjam, duboko sumnjam, jer mi se čini da su ona druga strana i zlo oko nas mnogo jači i da ja tu ne mogu ništa. I to boli, uznemirava, nervira, a onda opet probudi inat, želju za borbom, neodustajanjem. Kada igram dobar tekst, dobru predstavu, kada je proces na predstavi bio dobar, prilikom svakog novog igranja ja ponovo pronalazim ta uverenja i razloge da nešto radim, da se borim. Tad je gluma lekovita. Pročitala sam nešto što me je oduševilo - da je umetnost tu da uspokojava nespokojne i da onespokoji spokojne...”

„Ljudi u pozorištu su isti ljudi koji su napolju. Ono što se dešava u pozorištu refleksija je društva. Ljudi su ljudi. Ono što se dešava u pozorištu posledica je onoga što se dešava u društvu. Skaredne stvari u pozorištu došle su iz društva. Na teatar ne treba gledati kao neki elitistički prostor i misliti da tamo rade neki ljudi koji su posebnog kova, posebniji od ostalih ljudi. Čak i ako su obrazovani i vaspitani, to su obični ljudi koji imaju svoje mane, vrline, simpatični su ili nesimpatični... Ne ulazi svaki glumac na scenu iz čistih uverenja, neki su imali uverenja nekad davno, pa su u međuvremenu ona negde nestala, neki su imali sreće, pa su ušli u svet glume od prve, nekima je to možda samo zanat, neko je talentovan, pa mu lepo ide...”

„Trudim se da što više budem glumica, da budem rediteljka svog života, a ne puki statista i neka pasivna učesnica. Svi smo mi marionete, i tako je to u poluuređenom a naročito u neuređenom društvu. U okviru svojih mogućnosti trudim se da svakog dana budem akterka.”

„Nije mi smešno ništa što nam se dešava. Mi koristimo pogrešan diskurs, a moramo stvari početi da nazivamo svojim pravim imenom. Baš ugledni i pametni ljudi bi trebalo da promene tu matricu, da u svakodnevni jezik uvrste činjenice i da njima operišu, uporno i stalno.”

„Ne znam zašto sam glumica. Poželela sam to u petom razredu osnovne, ali sam poželela da budem i košarkašica, pa je ovo valjda prevagnulo. To je moj put, ali ne mislim da bih bila nesrećna da sam se bavila nečim drugim, ima toliko zanimljivih profesija i načina da se bude na dobroj strani istorije i “koristan”. Koristim izraz iz predstave, pošto sama stalno insistiram da budem "korisna", da čitam, treniram, gledam serije, informišem se... Ako radim na sebi, onda ću biti bolja i za društvo.”