Antonije Veliki

Prepodobni Antonije Veliki (ili Ava Antonije) je bio hrišćanski asketa koji je živeo u Egiptu u IV veku. Smatra se ocem pustinjačkog podvižništva i hrišćanskog monaštva uopšte.

Izreke

Gledajući na svet, nemojmo misliti da smo se odrekli nečega velikog, budući da je i cela zemlja neznatna u odnosu na nebo.

Niko ne treba da gaji želju za sticanjem. Jer, kakva je korist sticati ono što se ne može poneti u duhu? Nije li bolje sticati ono što možemo poneti sa sobom: blagorazumnost, pravičnost, mudrost, hrabrost, rasuđivanje, ljubav, veru, bezgnevlje i gostoljubivost?

Svako jutro kada ustanemo treba misliti da nećemo dočekati veče, i pre nego što legnemo treba misliti da se nećemo probuditi. Po prirodi nije poznata granica našeg života, niti se zna koliko nam ostavlja promisao. Živeći svakodnevno sa takvim raspoloženjem mi nećemo ni grešiti, ni imati pohotu, niti se na koga gneviti, niti gomilati bogatstvo na zemlji.

Grci idu u tuđe krajeve i plove preko mora da bi izučili nauke, a nama nije potrebno da idemo u tuđe krajeve radi carstva nebeskog, niti da plovimo preko mora zbog vrlina.

Ma gde da je čovek, tamo postoji i Bog.[1]

Kada vetar duva u jednom pravcu, svaki moreplovac može misliti visoko o sebi i hvaliti se. Međutim, tek se pri iznenadnoj promeni vetrova otkriva se iskustvo opitnih krmanoša.

Izgleda mi da blagodat svetog Duha brže ispunjava one koji od sveg srca stupaju na podvig, i od samog početka rešavaju da se drže čvrsto i da ne ustupaju đavolu ni u jednoj borbi sve dok ga ne pobede.

Mnogorečiti čovek u sebi ne ostavlja mesta Duhu svetome. Ako te neko u razgovoru upita nešto spasonosno za dušu, odgovori mu; a ako pita nešto od čega nema koristi, budi kao gluv koji ne čuje i kao nem koji ne govori.

Svako ko želi da bude istinski duhovan podvižnik treba da se postara da se udalji od bučne gomile i da joj se ne približava, kako bi i telom i umom i srcem bio izvan smućenja i ljudskog vrtloga.

Vreme dolazi kada će ljudi poludeti, i kada vide nekoga ko nije poludeo napašće ga govoreći: Ti si lud, ti nisi kao mi.[2]

Probudimo se iz sna dok se još nalazimo u ovom telu.

Pouke o dobroj naravi i svetom životu

Razboriti nisu oni koji su izučili izreke i spise drevnih mudraca, nego oni razlikuju dobro od zla, te ono što je rđavo i po dušu štetno izbegavaju, a ono što je dobro i za dušu korisno usrdno ištu i čine uz veliku blagodarnost Bogu.

Sticanje novca i njegovo izdašno korišćenje smatraj kratkotrajnom maštarijom.

Bogataš plemenita roda, ali bez vaspitane duše i bez ikakve vrline u životu, nije drugo do nesrećnik, kao što i slučajan siromah, pa i rob, jeste srećan čovek, ukoliko je ukrašen vaspitanjem i vrlinom u životu.

Slobodnim ljudima nemoj da smatraš one koji su slučajem slobodni, nego one koji su slobodni načinom svoga života. Ne treba slobodnim nazivati zle ili raspusne, jer oni su robovi strasti.

Istraži i ispitaj, pa ćeš uvideti da načelnici i vlastodršci imaju vlast samo nad telom, ali ne i nad dušom. To uvek imaj u vidu. Stoga se njima ne treba pokoravati ukoliko naređuju ubistvo ili neko drugo bezakonje i nepravdu na štetu duše, pa makar zbog toga i mučili telo. Jer, Bog je dušu stvorio slobodnom i samovlasnom da čini dobro ili zlo.

Oni koji gubitak novca, ili dece, ili slugu, ili nekog drugog dobra, smatraju za nesreću, neka znaju da treba biti zadovoljan onim što Bog daje, a zatim i da dato treba rado i blagodarno vratiti. Nikakvo lišavanje, ili bolje reći vraćanje, ne treba da nam teško pada.

Osobina je dobroga čoveka da svoju slobodnu volju ne prodaje za novac.

Nemoguće je da čovek odjednom postane dobar i mudar, već jedino upornim staranjem, bavljenjem, iskustvom, vremenom, podvigom i težnjom za činjenjem dobra.

Ustav otšelničkog života

Ko hoće da se spase neka ne ostaje u domu svome i u gradu u kome je grešio. Ne treba posećivati roditelje i rođake po telu, budući da je to štetno po dušu i narušava plodove života.

Onaj ko živi u osamljenosti, slobodan je od tri borbe: od borbe jezika, vida i sluha. Kod njega jedino ostaje borba srca.

Telo treba savlađivati i zamarati dugim trudom.

Upotrebljavaj najprostiju i najjeftiniju hranu. Meso uopšte nemoj jesti.

Više voli ukoravanje nego poštovanje, umor tela nego odmor, i nedostatak nego izobilje.

Ako te napadne gnjev, odmah ga goni dalje od sebe, pa ćeš se radovati kroz ceo život svoj.

Oni koji se trude da žive u vrlinama i bogoljubivo, treba da se odreknu umišljenosti i svake puste i lažne slave, i da se trude oko dobrog ispravljanja života i srca. Bogoljubiv i nepokolebljiv um je rukovodstvo i put ka Bogu.

Jednom bratu, koji ga je molio da se za njega pomoli Bogu, je odgovorio: "Ni ja, ni Bog, nećemo se sažaliti na tebe, ukoliko se ti sam ne postaraš o sebi, i ukoliko se ne budeš molio Bogu".

Spoljašnje veze

• Pouke o dobroj naravi i svetom životu u 170 poglavlja
• Ustav otšelničkog života (pravilo za monahe sa dva dodatka)