Alber Kami

Albert Kami

Alber Kami (1913—1960) bio je francuski pisac i filozof, dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Kuga

Pitanje: kako da čovek postigne da ne gubi vreme? Odgovor: osetiti ga u svoj njegovoj dužini. Sredstva: provoditi dan u čekaonici zubara, na neudobnoj stolici; slušati predavanja na jeziku koji ne razumemo; obdabirati železničke veze koje su što duže i što nezgodnije i putovati, naravno, stojeći; stajati u repu pred pozorišnim šalterima, a ne uzeti karte itd, itd.

... Uopšteno uzevši, on oseća sa nama svima koji još nismo umrli od kuge da njegovoj slobodi i njegovom životu svakog dana preti smrtna opasnost. No kako je i on sam živio u strahu, njemu se čini posve normalnim da ga sada i drugi ukuse. Tačnije rečeno, njemu se čini da lakše podnosi breme straha jer više nije sam.

Budući da je poredak u svetu regulisan smrću, biće možda za Boga bolje da u njega ne verujemo i da se borimo svim silama protiv smrti, ne dižući pogleda prema nebu gde on ćuti.

Kuga je svima otela mogućnost ljubavi, pa i moć prijateljstva. Jer ljubav zahteva nešto i od budućnosti, a nama su ostali samo trenuci.

... A na kraju čovek otkriva da niko ne može istinski misliti ni na koga, pa bilo u najgoroj nesreći. Jer istinski misliti na nekoga znači misliti na nj minutu po minutu, a da nas ništa ne rastrese, ni kućne brige, ni muva koja leti, ni kakav svrbež. Ali uvek ima muva i uvek nešto čoveka svrbi.

Osećaj da si na pravoj strani, zadovoljstvo što imaš pravo, radost što možeš sama sebe poštivati, dragi gospodine, to su moćni pokretači koji nam pomažu da koračamo uspravno ili da idemo napred. Ako ljude toga lišite, pretvorićete ih u besne pse. Koliko je zločina počinjeno samo zato što počinitelji nisu mogli podnostiti što greše.

Dao bih deset razgovora sa Ajnštajnom za prvi sastanak s nekom zgodnom statistkinjom.

Čin ljubavi je u neku ruku priznanje. U njemu se, bez skrivanja, oglašava sebičnost, iskazuje se taština ili se pak otkriva istinska plemenitost.

Kad na stanovit način ostavljate dojam uspješna čoveka, to može razjariti i magarca.

Pomisao koja je čoveku najprirodnija, koja mu se javlja naivno, kao iz dubine njegove prirode, jest pomisao o sopstvenoj nedužnosti.

Posebno ne verujte prijateljima kad traže da budete prema njima iskreni. Oni se samo nadaju da ćete ih podržati u dobrom mišljenju što ga imaju o sebi pružajući im dodatnu sigurnost što će je crpsti iz vašega obećanja da ćete biti iskreni. Ako se dakle nađete u takvom položaju, ne oklevajte: obećajte da ćete govoriti istinu i lažite kako najbolje umete. Odgovorićete njihovoj dubokoj želji i dvostruko ćete im dokazati svoju naklonost.

Prisila što sam je sebi nametao kako bih prikrio poročan deo svoga života, pridavala mi je, na primer, neko hladno držanje u kojem su ljudi videli izraz vrline, moja mi je ravnodušnost pribavljala naklonost, a moja je sebičnost dosizala vrhunac u mojim plemenitim delima.

Ponekad ćete jasnije prodrijeti u čoveka koji laže negoli u onoga koji kaže istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.

Čovek je uvek slobodan na nečiji tuđi račun.
U svetu bez iluzija čovek je stranac.
Čovek želi da živi, ali uzaludno je nadati se da će njegova želja zapovedati svim njegovim akcijama.
U svetu bez iluzija čovek je stranac,
Veličina čoveka je u njegovoj odluci da bude jači od svoje sudbine.
Čovek uvek preuveličava ono što ne poznaje.
Mudrac, ono što hoće traži u sebi. Prost čovek to traži u drugima.
Sa 30 čovek bi trebalo da sebe zna kao sopstveni dlan, da zna tačan broj svojih mana i vrlina, da zna koliko daleko može da ide, da predvidi svoje neuspehe — da bude ono što jeste. I iznad svega — da prihvati ove stvari.