Ljubostinja
Manastir Ljubostinja je srpski pravoslavni manastir iz 1388. godine. Zadužbina je kneginje Milice.
Citati
[uredi]„ | Iz daleka, sa pitomih ravnica banatskih, gde pšenična mora rodnog klasja nežno celivaju zamagljene okrajke plavoga neba i saplemenici moji čeznu za slobodom u koju si se ti svila — čeznuo sam i ja za slobodom i ljubavlju tvojom, o divna nevesto moja! Sada sam tu, tu u blizini tvojoj, zanesen čarima raskošne lepote tvoje, sav srećan — jer te volim, sav blažen, jer i ti mene ljubiš.
Prikloniću glavu svoju među svete dojke tvojih jedrih grudu, koje nikad ne hladne, i snevaću one večno dražesne snove čovečje duše, snove: o večno svetlom životu i blaženstvu, kome nema kraja... O, kad bi znala koliko te volim! Volim te, jer si najlepša među lepim sličnim sestrama svojim i jedva ti ima ravne među lepim drugama tvojim; jer ničije lice ne krase onako divne ruže kao tvoje; ničije odelo skladnošću šara svojih ne ushićava tako kao tvoje; ničije telo ne zabluđuje kao tvoje, jer je sve sočno i zdravo, jer je sve sazdano od najharmoničnijih linija, preliva i blagih poteza. Već davno, pre jednog stoleća, u mračnim danima našeg plemena, bili su ovde divlji psoglavci iz južnih, toplih zemalja — bili su i htedoše blatom ludosti da okaljaju lepotu tvoju. Ali je lepota ostala lepota, a blato gluposti — blato gluposti. A sada dođoše sa severa psoglavci novi, strašni mržnjom i osvetom svojom. Novim blatom poruge i obesvećenja baciše se oni na lepotu lica tvoga. Ali je lepota, opet ostala lepota, a blato što i jeste — blato. Rđavo su prošli prvi psoglavci jer gadno pljuvahu na svetlost i lepotu tvoju. Rđavo će proći i drugi psoglavci, jer činiše i čine što uradiše i prvi. Teško, teško — teško narodu, koji prezire i kamenom se baca na ono što je lepo, jer je lepo najdraži dar Božji čoveku i prirodi, dar, koji ushićava, oplemenjava i ljudske duhove, ko mirisni kad izmirne uznosi naviše do pod sami presto Večnoga. A ti, divna Ljubostinjo moja, ipak ćeš biti lepa — večna i lepa, jer te je ljubav začela, jer te je ljubav rodila, ljubav održala, pa ljubav je i zaloga večnog i srećnog života tvoga. I zato ću ja: mladost i zdravlje, život i snagu, i najdraže; procvalo proleće svoje — posvetiti tebi, tebi samo, tebi nevesto moja, koja si vavek lepa. Kao i svakoj tvari doći će i meni suđeni čas. Preminuću i ja, a samnom i plemena ljubav moja prema tebi. Ali ti bez ljubavnika nikad biti nećeš. Takva ljubavca kao što si ti, čija lepota nikad ne vene, čija mladost nikad ne stari, čiji život broji vekove i tisuće, imaće uvek strasne i plemenite obožavaoce. Oni će uvek poštovati svetost tvoju, voleti lepotu tvoju, ushićavati se divnim sklopom tvoga tela, jer će tek u toplini zagrljaja tvoga osetiti i sami svu lepotu i čari života, svu milost i veličanstvo Boga... |
” |
—„Ljubostinji” (predgovor, Manastir Ljubostinja, Sevastijan Perić[1] |
Reference
[uredi]- ↑ Путник, Севастијан (1927). Манастир Љубостиња. Штампарија Ђ. Будимировића.