U našem društvenom sklopu koji je ceo zaključan u nasilju, biti žrtva je nešto najnormalnije, s tim se živi.[1]
”
„
Najteže i najuzbudljivije mi je bilo da nađem vrstu socijalne empatije za ljude koje ne mogu da podnesem, koji su u stanju da počine najgore, najkriminalnije i najružnije stvari u etičkom i moralnom kontekstu u kome sam vaspitana. A zapravo su i oni sami žrtve, i onda oni iz tog sistema dalje dolivaju „ulje na vatru“, i ta stvar se podgreva, podgreva, i odlazi u beskraj. Mi sada to možemo da gledamo i potpuno dnevno angažovano u smislu da postoje programi u koje se ulažu novci za edukaciju mladih, da društvena borba protiv nasilja mora da bude jača i bla, bla, bla..., i da bi tada bilo drugačije.[1]
”
„
Ne događa se jedno društvo samo od sebe, nego je društvo skup nas pojedinaca, i ne znaš nikad šta je starije, „kokoška ili jaje“. Ali, stvar je u ciklusu, i vrti se sve brže, očigledno.[1]
”
„
Kraj mladosti isto je što i kraj sveta, zar ne? Ogromna, dugo najavljivana katastrofa, a desi se za noć. Za tren. Uz prasak. Nešto duboko u nama buči i preteći huči i odjednom bum! Pukne kao dugo napumpavani balon ili kao vulkan. I odjednom nema više ničega. Ili odjednom ima svega potpuno drugačijeg. Na ruševinama eksplozije mladosti zidaju se drugačije građevine. Visoke stambene zgrade, tržni centri, radno vreme, vladajuće ideologije. Na crkotini idealizma mladosti izrastu ljudi. Obični, normalni, svakodnevni, sredovečni. I kao takvi potraju do smrti.[2]
”
„
Pozorište za društvo ima mogućnost ritualnog prevođenja sociopolitičkih problema kroz katarzu, osećanje straha i sažaljenja, proživljavanja izvesne teze, lične ili političke. Ono je transformator društvene emocije, dobar ritual. Mora da uzima jake i goruće socijalne probleme i da ih ritualno prerađuje ka nekoj novovremenoj katarzi.[3]
”
„
Pozorište je osnovna religija, da bi živeo - moraš da ga jedeš! I dok god smo mi, pozorišni radnici, ludi za tom idejom - ima nade.[3]
”
„
Svaki komad, odnosno svaki tekst koji biram za pozorište ima svoju kakvoću, sadržajnost i zahtev za postavku. [4]
”
„
Jako je važno suočiti se sa svojim strahovima i traumama, pozorište koje ogoljava i čini vidljivom i izvesno proživljenom jednu traumu, a koja je više različitih trauma koje se ciklično razvijaju u jedno opšte osećanje pada društvenog, to znači pozorište društvu, to ono radi, tu ima svrhu i tu je ono izlečiteljsko, to je to katarzično, osećaj straha i sažaljenja koji prolazimo sami sa sobom i u odnos na sebe u toj oglednoj situaciji kada razgledamo premise i pravilnosti života poslednjih decenija.[5]
”
„
Svaka je Mladost mlada, dok je ne prošara bora razočarenja u sopstvenu snagu. U domet sopstvene slobode. Dok se ne poljulja vera u to da si supermen. Da možeš da lako i jako promeniš sve. Da držiš uzde, volan, menjač društvenih kočija. Da su samo tebe čekali da ih naučiš pameti, pa da budu dobri i dragi. Ti društveni nepravednici i zabludeli politikanti. Svaka je Mladost Vudstok. Svaki hipi je na kraju sekta. Svaka sloboda nesloboda, u smislu zarobljenosti u sebe samu. Društvo ovo naše čaršijsko, ima tu jezivu tendenciju da uprlja svakog, sruši svakog sneška, razori svaku idealnost. Svakog iza koga si stao puna srca i pustio da te povede.[6]
”
„
Sa društvom se ne raspravlja. Inače ispadate luda Nasta, bauljate po medijima i branite neke izvanredne ili manje nakazne ljude, od ludačke il monstrumske košulje koju im navlače. Rizikujete da je i vas navuku. Ja sam fina dama. Ne rizikujem i ne dozvoljavam bagri tu vrstu prednosti. Ne dozvoljavam da me uvuku u piljarske dijaloge. Možda sam uobražena, možda uplašena, možda pomalo mudra. Al ne bih da me svinja pomeša sa pomijom, pa zaobilazim tu kašicu. E zato: Betmen je moj super heroj, vanzemaljci brljajte ga majci. Il se kaže majki? Nemam pojma, uvek pobrkam.[6]
”
„
Male, dobro organizovane mafijice iz prestonice drže šapice na svojim rodnim krajevima, brane ulaze u njihove stalne tezge.[6]
”
„
Nije istina da nema dobrog pozorišta u Srbiji. Daleko od toga. Ali, ono se zove “druga scena” I ne da mu se da priviri nigde gde vladaju “jeste pozorište” repertoari. Ima malo para u kulturi i stvarno je frka, kapiram, da nas u lift uđe više od četvoro. Ma idem, bre, stepenicama, stanem na svakom odmorištu, zalijem cveće i pravim predstave kakve hoću. Što i vama savetujem. Jer korov smo drugovi, a on i iz asfalta raste. Ima da nas bude. Jer ne mogu tom brzinom da nas opleve. Samu sebe sam nasmejala ovim odgovorom. Hvala mi.[6]
”
„
Klinci su super. Uvek su bili. I kad sam sama bila klinka. Kažu da se deca najviše vaspitavaju tako što nas gledaju i kopiraju. Ili gledaju i brišu tragove našeg odraza u ogledalu svoje svesti. A to je baš tužno, a to je baš nemoguće uostalom. Deca gledaju u to u šta vi gledate. Pazite u šta gledate. I zaboga, gledajte u njih, umesto sa njima u rialiti šoue. Prvo mi odustanemo od dece pa tek onda deca od nas. Jel tako? Pa ko je onda prvi počeo? Retoričko pitanje. A bolji su jer su provalili gomilu manipulacijskih tehnika otužne društvene laži. Među njima ima Narodnih heroja mladih. Ne svi, nisu svi, ima i mladih budala, ali ima i pčelica totalnih. Verujete mi, ima nekih koji ne gledaju glupu televiziju. Tehnički i kompjuterski virtuelno su doktori nauka za nas, mogu da nas preveslaju i zaobiđu našu malograđansku dimenzijicu za klik.[6]
”
„
Beograd se presvukao sto puta do sada. Sad se obuko ko prava seljanka iz svemira. Nakitio se neonom i staklom, što je doneo sa letovanja u Abudabiju.[6]
”
„
Pozorište je jedina stvarnost kojom se sudaram sa stvarnošću samom. To nije entuzijazam, to je moranje. Ne mogu a da ne – motiv.[6]
