Jasminka Petrović

Jasminka Petrović, (Beograd, 1960) srpska je književnica za decu i mlade. Za svoj rad višestruko je nagrađivana. Njene knjige (Škola, Seks za početnike, Bonton, Kako postati i ostati glup, Ovo je najstrašniji dan u mom životu, Dugina dolina, Pametna knjiga za mamu i tatu, Leto kada sam naučila da letim....) prevedene su na blizu trideset jezika.

Citati

„ Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati. ”

„ Moj ključ je druženje s decom. Tako čuješ šta ih interesuje, nekad je to zaljubljivanje, nekad je nešto drugo. ”

„ Ako zaspemo nekoga ko ima pet ili šest godina s gomilom rečenica, izgubiće volju. Ako mu damo previše banalnu temu, lako će odustati. ”

„ Treba da im (deci) pristupimo s uvažavanjem, ne treba da budemo autoritativni, niti da se kreveljimo. ”

„ Knjiga (Leto kada sam naučila da letim) govori o posledicama rata, nisam stala ni na stranu Srba, ni Hrvata, već na stranu dece, zanimalo me je kako se obrušilo sve to na njih. ”

„ Mislim da je zadatak dečijih pisaca uvek isti – da neguje kod dece one osnovne vrednosti: lepotu, drugarstvo, ljubav… Menja se samo kostimografija i scenografija. Moj junak mora da koristi mobilni telefon, mora da je na skajpu, na fejsu zato što je to blisko današnjoj deci. To je zadatak nas pisaca da ih zaintrigiramo na njihov način i damo poruku da je važno čitati knjige, biti plemenit i da se na taj način približavamo čitalačkoj publici. ”

„ Ako se deci dopada knjiga oni će je pročitati, ako im je dosadna ostaviće je. Kod njih je to vrlo jednostavno. Njih ne zanima ni ko je pisac, ni odakle je, ni koliko je nagrada dobio. ”

„ Nama dečjim piscima u veoma su važni ti živi susreti sa decom, jer kroz takve susrete vidimo njihove izraze lica. Ako se pisac zatvori u svoj svet, u svojoj radnoj sobi, ispred kompjutera, prosto ne može da proceni. Ovako tačno može da isprati gde deca gledaju, kad im pada pažnja i koliko dugo ta njihova pažnja traje. Duboko sam uvek zahvalna bibliotekama i bibliotekarima na ovim susretima, naravno i na podršci škola i roditelja. Ali, biblioteke kad naprave taj kontakt, to je veoma korisno i za decu i za nas pisce. Nedavno sam bila u jednoj školi i čula sam da je jedna devojčica bila toliko uzbuđena što dolazi pisac Jasminka Petrović i rekla je: “To je prvi živi pisac koga ću ja upoznati”. Zato su važni kontakti nas dečjih pisaca sa decom, da im ne bismo bili tamo neki apstraktni likovi. Sve moje kolege i koleginice koje pišu za decu, znam da redovno obilaze biblioteke i škole i mislim da je to naša misija. ”

„ Mnogo je važno da budu svoji, da čitaju, da maštaju i da se što više trude da traže radost u malim stvarima, u trenutku. Možda smo se svi malo razmazili, pa čekamo neki veliki događaj da se desi, pa da budemo srećni. Ne, ovaj sad trenutak nama svima čini veliku radost. Treba da budemo lovci na male sreće. ”

„ Mnoge knjige mojih kolega, savremenih pisaca, zaslužuju da uđu u lektiru. Dovoljno je pogledati spisak nagrađenih knjiga pa zaključiti koliko imamo kvalitetne i pisce i ilustratore i izdavače. Deca vole da čitaju knjige koje njima rešavaju neku životnu situaciju, to sigurno može da bude i klasičan tekst, ali je važno da prepoznaju svoj problem, želju, pustolovinu, tajnu, nameru i sl. ”

„ Zadatak umetnika je da pomera granice u različitim pravcima, a zadatak pisca za decu je još složeniji i odgovorniji – on mora da prati savremene tokove, kako bi zadovoljio interese mlade publike, ali i da razume, podučava, teši, podržava, zasmejava svoje čitaoce. Ukoliko se pojavi laganje, popovanje i ulagivanje, knjiga će biti odmah odgurnuta i zaboravljena. ”

„ Iz ličnog iskustva sam došla do zaključka da su dečje biblioteke trenutno svetionici u Srbiji. Dečji bibliotekari su akademski obrazovani, prate dešavanja u književnosti za decu, posećuju seminare u zemlji i inostranstvu, i ono najvažnije, veoma su vredni, maštoviti i imaju zarazni entuzijazam. Mislim da su dečje biblioteke postale mali kulturni centri. Zgodne su jer pokrivaju prostor između škole i porodice. Program i plan nastavnika ne dozvoljava detaljniji rad na nekom književnom delu, a roditelji su suviše zauzeti, te ne uspevaju mnogo da se bave dečjim knjigama, tako da je biblioteka idealno mesto da se knjige obrađuju na kreativan i kritički način (da naprave film o knjizi, da diskutuju, da kritički pristupe pročitanom sadržaju, kao i da imaju slobodu izbora i pristupa). Bibliotekari su velika pomoć nama dečjim piscima, oni prave most između knjiga i dece, oni su tu za sve što ne stigne škola i roditelji. ”

„ Kada gostujem u nekom našem gradu ili selu vidim koliko ti književni susreti donose deci radost, pa onda kažem sebi, kako sad da meni to bude teško? Deca su poput sveže, izvorske vode – njihova čistota i radoznalost me napune energijom. ”