Đorđe P. Karađorđević
Princ Đorđe Karađorđević (27. avgust/8. septembar 1887 — 17. oktobar 1972) bio je treće dete i prvi sin kralja Petra I i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole I.
Citati[uredi]
„Draga braćo! Osećam se srećan što mi ukazujete priliku da se jednodušnosti milog naroda i ja pridružim. Ja vas uveravam da se osećam ponosit da budem vojnik i dobrovoljački vođa jednog naroda koji se rešio da izgine za svoju čast i svoje interese. Za ime naroda i čast njegovu, za sveto ime Srbinovo i ja ću poći sa vama i proliću krv svoju srećan što sam sin Srpskog naroda, tog najmirisnijeg cveća u vrtu slovenskom. — Neka živi svaki onaj, koji je gotov da mre!”
„Dva tri dana nisam slušao radio. Čitao sam neku medicinsku knjigu koju sam dobio iz Pariza i čitao sam je baš u trenutku kada je iznenada ušao u moju sobu dežurni oficir. Začuđeno sam podigao oči, jer se to nikada ranije nije desilo. -"Visočanstvo" - rekao je uzbuđeno - "dogodila se strašna tragedija. Kralj Aleksandar, vaš brat, poginuo je pre nekoliko časova u Marseju". U prvom trenutku nisam shvatio šta je to rekao dežurni oficir i trebalo je da prođe još nekoliko trenutaka, dok sam razabrao šta se desilo. Ostavljam čitaocu da sam pretpostavi šta sam mogao da osećam u trenutku kada sam saznao za Aleksandrovu smrt... Aleksandar je bio moj brat i sve uspomene iz detinjstva bile su vezane za njega. Imali smo zajedničku mladost, dobre i teške dane delili smo bratski. Ali, Aleksandar je umeo da zaboravi da mi je brat... Umeo je da zaboravi da me godinama drži izolovanog... a te strašne godine ja nisam mogao da zaboravim... Prva promena koja mi je pala u oči odmah posle kraljeve smrti - bila je iznenadna ljubaznost kojom su počeli da me okružuju moji tamničari. Umesto mrgodnih i zlovoljnih, sada sam video samo odana lica, doduše tužna - kralj je bio mrtav, a osim malog prestolonaslednika, koji je imao samo 11 godina, ja sam bio najbliži prestolu. Vrata tamnice mogla bi još danas da se otvore i da nastupi era mog uticaja. Trećeg dana ujutru saznao sam istinu. Strašnu, neprihvatljivu istinu... Tamničarska vrata se nikada više neće otvoriti preda mnom... Nikada, nikada.”
