Радомир Константиновић

Извор: Викицитат
Иди на навигацију Иди на претрагу
Wикипедиа:ср
Википедија има чланак под именом:


Радомир Константиновић (1928—2011) је био српски филозоф и књижевник.

Цитати[уреди]

О Титу[уреди]

„Није ли Титов сукоб са Стаљином досегао светско-историјски ниво, постајући прекретнички универзалан, управо зато што је “са овога мјеста”? Титово Не Стаљину, у ствари је НЕ које стварност “са овога мјеста” каже апстрахујућим тенденцијама силе.[1]

„Знао сам да је умро Тито: он нас је научио да ништа не кријемо. Он је учитељ отворености. За њим, човек плаче без стида. Са њим, човек је на самом врелу отворене једноставности.[1]

О духу паланке[уреди]

„Искуство нам је паланачко.

Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. [2]

„Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног.[2]

„Нема света изван духа паланке. Само он, који исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства...[2]

„Паланчанин, међутим, вернији је паланци него самом себи, бар по основном свом опредељењу. Он није појединац на персоналном путу; он је сумум једнога искуства, један став и један стил. Оно што он чува, кад чува паланку, то је тај став и стил.[2]

„Велики “свет” је свет који, множином могућности (стилова) разара ову јединственост стила, ову његову једно-образност.[2]

„У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност.[2]

„Ова служба стилу је, у својој основи, служба сигурности... Он има утисак продуженог детињства, или утисак продуженог живота под окриљем породице. Инфантилизам је корелативан паланачком духу.[2]

„Прошлост није оно што није садашњост, нека пре-садашњост, или нека не-садашњост. Прошлост је у најмању руку предвиђање садашњег, али је много више потврђивање њено.[2]

„Живот је рутински живот, сигуран оном сигурношћу коју нуди рутина.[2]

„Култ чистоте је култ рутинског (и рутинизованог) живота. Између чистоте и рутине влада знак моћне каузалности која, понекад, иде до саме истоветности, тако да бисмо о рутини смели говорити, пре свега, као о чистој рутини а о чистоти као рутинској чистоти. Култ чистоте, у овој стилској сведености, доведен је до праве маније, и то у свему, у стварима материјалног света, али и у сфери идеала моралних вредности.[2]

„Паланка није у свету, она је у духу, свуд могућа...[3]

О ратовима 1990-их[уреди]

„Ја претпостављам смрт, па чак и егзистенцију (оно, дакле, што је још горе) старог, проклетог пса животу ратнохушкачког интелектуалног олоша.[4]

„Србија је водила рат са светом, а не само са Муслиманима и Хрватима… Рат је водила ‘сила лудила’, која је довела до параноидне самоизолације Србије и до фаталног пораза Србије, што је и највећи пораз у српској историји.[5]

„Београд може да буде Београд, и Загреб може да буде Загреб, само ако се Сарајево заиста врати Сарајеву: ако поново буде оно што је било, пре фашистичког лудила: велики град свих. Овде се решава судбина свих нас.[6]

О српском нацизму[уреди]

„Српски нацизам није „импорт“ из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке...[7]

„Мистицизам српског нацизма је ”крсташки”, ратнички, у стилу “одбране” Христа од марксистичког Анти-христа, мистицизам Димитрија Љотића који је своје квислиншке фаланге хтео да види и прикаже као фаланге среедњовековних свећеника Христа.[8]

„Свака апсолутизација сваког мита (па и косовског мита) води нетрпељивом национализму па и крајњој његовој консеквенцији, нацизму.[9]

О национализму[уреди]

„Национализам је постао апсолутно зло ових простора.[10]

„Борба против национализма јесте борба против самоће. Зато што је самоћа егзистенцијска форма тоталитаризма, сваког, па и овога националистичког с почетка деведесетих година.[11]

„Ово насиље је предвидљиво, јер насиље је у самој природи национализма пошто је он, захтевајући апсолутно јединство, непротивречност, осуђен на сукоб са стварношћу која је, наравно, противуречна: осуђен је на насиље.[12]

„Живети под насиљем тоталитаристичког национализма значи, из дана у дан, све више пристајати на то насиље, али и прихватити га као своје – прихватити неприхватљхиво: прихватити чудовишно као природно. Живимо у свету (ако је то живот) у коме чудовишно постаје природно, а природно чудовишно. Због тога нам човечност, кад се сретнемо с њом, изгледа као нестварна; али због тога чудовиште, тако свеприсутно, једва да примећујемо.[13]

Разно[уреди]

„Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином.[14]

„Сарајево је град наших великих признања, и град наших великих исповести. Престоница наше истине. I оно ће то још задуго бити.[15]

Извори[уреди]