Теодор Адорно
Теодор Адорно (11. септембар 1903 — 6. август 1969) је био њемачки филозоф, мислилац друштва, социолог, музиколог и композитор.
Цитати
[уреди]„Када сам правио свој теоријски модел, нисам могао ни да претпоставим да ће људи покушати да га реализују молотовљевим коктелима.”
„Метафизичка апологија је у најмању руку одала неправду успостављеног поретка кроз неподударност појма и стварности. Непристрасност научног језика лишила је оно што је било немоћно снаге да се чује и само је постојећем поретку дала неутралан знак за себе. Таква неутралност је више метафизичка него метафизика.”
„У Америци сам се ослободио извесног наивног веровања у културу. ... Да то није било унапред, сазнао сам у Америци, где није владало ћутање поштовања у присуству свега интелектуалног.”
„Фраза, свет жели да буде преварен, постала је истинитија него што је икада замишљено. Људи не само да, како се то каже, наседају на превару; ако им то гарантује чак и најпролазније задовољство, они желе превару која им је ипак транспарентна.”
„Занимање умним стварима је до сада постало „практично“, посао са строгом поделом рада, одељењима и ограниченим уласком. Човек независних средстава који то изабере из одбојности према срамоти зарађивања новца неће бити склон да призна ту чињеницу. Због тога је он… рангиран у такмичарској хијерархији као дилетант без обзира колико добро познаје своју тему, и мора, ако жели да направи каријеру, да се покаже још одлучнијим трептајем од најзаврелијег специјалисте.”
„Порив да се обустави подела рада коју, у одређеним границама, може задовољити његова економска ситуација, сматра се посебно неугледном: она одаје несклоност да се санкционишу операције које намеће друштво, а доминантна компетенција не дозвољава такве идиосинкразије. Департизација ума је средство за укидање ума тамо где се не спроводи по службеној дужности, по уговору. Она обавља овај задатак утолико поузданије јер свако ко одбацује ову поделу рада – макар само уживајући у свом послу – чини себе рањивим по његовим стандардима, на начин неодвојив од елемената своје супериорности. Тако је обезбеђен ред: неки морају да играју игру јер не могу другачије да живе, а они који би могли да живе другачије су искључени јер не желе да играју игру.”
„Грешка у позитивизму је у томе што он за свој стандард истине узима контингентно дату поделу рада, ону између науке и друштвене праксе, као и ону унутар саме науке, и не дозвољава да ниједна теорија која би могла открити подела рада буде сама по себи дериват. и посредовао и тако му одузео лажни ауторитет.”
