Мирослава Мира Ступица, (Гњилане, 17. август 1923 — Београд, 19. август 2016) била је српска позоришна, филмска, и телевизијска глумица. Била је рођена сестра глумцу Бори Тодоровићу и тетка глумцу Срђану Жики Тодоровићу.
Ко сам ја? Покушала сам не једном да то сазнам, и увек бих самој себи измакла. У сваком таквом покушају човеково биће се увуче у себе, сакрије као пред некаквим непријатељем... У ствари, свесни део човековог бића непрестано покушава да открије онај подсвесни, да га савлада, припреми за дневну светлост, за саобраћај са људима, друштвом, законима, предрасудама... И тако стално, човек откида део себе све док не остане као исцрпен рудник из кога излазе последњи вагони. [1]
Имала сам четири године када ме је мама први пут одвела у позориште. Свима сам покварила представу "Бој на Косову", јер када су убили главног јунака Милоша Обилића, ја сам скочила и вриснула. Био је то мој први сусрет с позориштем и никада се више од њега нисам одвојила.[2]
Више нисам оно што сам била. То је нормално, у природи је човека да губи себе самог. Али ако је свестан тога, ако зна то и прати то, и према томе се понаша, онда је то пристојно, може да се поднесе. У старости има тешких ствари које се могу подносити. И физичке и оне друге. Што дуже живиш, све више губиш оно што волиш и оне које волиш. То су страшни животни удари. Али ја имам ту радост да сам тога свесна, да то видим и да се у складу с тим понашам.[2]
Лепота је тешка понекад. Није ми то било много важно. Захвалила сам природи што имам такве особине, женске, добре, лепе. Некада је било то напорно подносити јер је мушка околина била преактивна. Морала сам да пазим да будем пристојна, да не будем вулгарна, проста. Морала сам вешто да баратам тим стварима. Била сам свесна да сам била лепа. Можда не толико лепа колико занимљива за људе. То је фино, али треба знати руковати тиме. Увек сам се бојала да не повредим мушкарце у одбијању. Довољно је што је одбијен. [2]
Бора. Моје срце, моја љубав. (...) Био је свој одувек. Бојао се да га не искритикујем превише, и никада нисам прелазила меру. Растао је он као глумац без мене. Није било превише мог утицаја. Знала сам да не треба много да утичем. Када је пожелео да буде глумац, била сам за то и ту сам му помогла, али после тога је остао сам и било је добро. Пратила сам га, као и он мене. Али били смо врло отворени једно према другоме. Кратко кажемо, не давимо![2]
Да, Марија Црнобори… Сваки дан се чујемо. Сваки дан разговарамо. Нас две смо биле велике глумице, а никада нисмо биле ривалке. Увек смо биле и остале најбоље пријатељице. И дан-данас смо. Она је имала наклоност управе, ја Бојанову наклоност, али нам то није сметало. Одемо у ћошак и за свој грош причамо, није нас било брига. И дан-данас је тако. Сваки дан се чујемо...[2]
Жао ми је глумаца… Ево читам по новинама, све читам. У овом свом мраку и лаганом паду, срећна сам што могу да читам. А очи ми се све више муче, умарају се. Прошла сам све фазе свих политичара. И врло сам равнодушна. Мада, неки пут навијам за некога, али увек је тај мој најслабији точак, онај за кога ја навијам. Зато што су ови који су груби и алави напред. Честит и нормалан данас је позади. Читам све о њима, немам шта друго ни да радим. И тужна сам, тужна сам што тако иде све. Жао ми је глумаца. Немају ни старт, а камоли континуитет. Овде су насрнули на културу, на позориште. Како могу тако, то значи да ништа не знају о позоришту. Позориште мора да ради сваки дан, дан за даном, иначе не постоји. Глумац мора сваки дан да игра, сваки дан… Иначе га нема. Писац може да пише код куће, може где хоће, и музичар може код куће да ствара, и певаљка може где хоће, а њих има толико да је то грозота једна. А глумац може само данас, сад, само данас и до краја века, само у позоришту, сваки дан! Е, зато ми је жао глумаца. Немају шансу, целе генерације немају шансу. Позориште је на дну, и тако га је тешко вратити, али када чујем да неко нешто паметно каже, ја се обрадујем.[2]
Захвална сам свима који су кроз мој живот прошли и оставили свој траг ... Упознала сам све што људско срце треба да зна: поразе и успехе, стид и бол, љубав и губитке, заблуде и освешћења и, баш због тога, верујем да је вредно живети, хтети и смети, не страхујући од оног што чека...[3]
